Naučnici otkrivaju kako je vrela i nenastanjiva Venera postala tako suva

Foto: Shutterstock/NASA images

Pomoću kompjuterskih simulacija, istraživači su otkrili da atomi vodonika iz atmosfere te planete izleću u svemir putem procesa poznatog kao „disocijativna rekombinacija“ – zbog čega Venera gubi otprilike duplo više vode svakog dana u poređenju sa ranijim procenama.

Ovi nalazi bi mogli doprineti objašnjenju šta se dešava sa vodom na mnogim planetama širom galaksije.

Preporučujemo

„Voda je bitna za život. Moramo razumeti uslove koji omogućavaju tečnu vodu u univerzumu i one koji su možda stvorili vrlo suvo stanje današnje Venere“, kažu naučnici.

Kad biste svu vodu na Zemlji razlili po čitavoj planeti, dobili biste likvidni sloj dubok oko tri kilometra. Ako biste isto uradili na Veneri, gde je sva voda zarobljena u vazduhu, dobili biste sloj od samo tri centimetra. Venera ima 100.000 puta manje vode nego Zemlja, iako su praktično iste veličine i mase.

Istraživači su putem kompjuterskih modela posmatrali Veneru kao džinovsku hemijsku laboratoriju, usredsređujući se na raznovrsne reakcije koje se dešavaju u njenoj turbulentnoj atmosferi. Molekul HCO+ (jon sastavlje od po jednog atoma vodonika, ugljenika i kiseonika) visoko u atmosferi Venere mogao bi biti odgovoran za nestajanje vode sa planete.

Gubitak vode

Venera nije uvek bila takva pustinja. Naučnici pretpostavljaju da je pre više milijardi godina, tokom formiranja Venere, ta planeta dobila otprilike istu količinu vode kao Zemlja.

U jednom trenutku je došlo do katastrofe. Oblaci ugljen-dioksida u Venerinoj atmosferi izazvali su najjači efekat staklene bašte u solarnom sistemu, povećavajući temperature na površini do 500 stepeni Celzijusovih. U tom procesu je sva Venerina voda isparila i većina odlutala u svemir.

Međutim, to prastaro isparavanje ne može objasniti zašto je Venera toliko suva danas ili kako nastavlja da gubi vodu u svemir.

Misije do Venere

U gornjim slojevima planetarnih atmosfera, voda se meša sa ugljen-dioksidom i stvara molekul HCO+. Ranije studije kažu da bi taj molekul mogao biti odgovoran za gubitak velikog dela vode na Marsu.

U slučaju Venere, HCO+ se neprekidno stvara u atmosferi, ali individualni joni ne opstaju dugo. Elektroni u atmosferi pronalaze te jone i dele ih na dva dela. Atomi vodonika pobegnu i možda čak odu sasvim u svemir – lišavajući Veneru jedne od dve komponente vode.

Istraživači su izračunali da se suvo stanje Venere može objasniti samo ako ta planeta ima veću od očekivane količinu HCO+ u atmosferi. Problem je to što naučnici nikad nisu detektovali HCO+ oko Venere.

Dok su desetine misija posetile Mars tokom proteklih decenija, mnogo manje letelica je putovalo do druge planete od Sunca i nijedna nije nosila instrumente sposobne za detekciju HCO+.

„Jedan od iznenađujućih zaključaka naše studije jeste da bi HCO+ zapravo trebalo da bude među najčešćim jonima u Venerinoj atmosferi“, kažu autori.

Poslednjih godina, pak, sve više naučnika obraća pažnju na Veneru. Nasina misija DAVINCI, na primer, spustiće sondu kroz atmosferu Venere sve do površine. Lansiranje je u planu do kraja decenije.

Ni DAVINCI neće moći da detektuje HCO+, ali se istraživači nadaju da će neka buduća misija moći, koristeći višedecenijsko kolektivno iskustvo radi izučavanja ekstrema planetarnih atmosfera, evolucije i naseljivosti.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)