Revolucionarno otkriće o Veneri koje menja sve: Čekalo se 50 godina da se ovo objavi

Ponovna analiza starih podataka kroz prizmu savremenog razumevanja postala je u poslednje vreme prilično popularna. Međutim, posledice takvih analiza mogu biti dalekosežnije kod nekih tema nego kod drugih, piše Science Alert o otkriću vezanom za Veneru.

Jedna od najburnijih rasprava poslednjih godina u astrobiološkoj zajednici tiče se pitanja da li život može postojati na Veneri - tačnije, u njenim slojevima oblaka, od kojih neki imaju uslove slične Zemljinim, barem kada su u pitanju pritisak i temperatura.

Preporučujemo

Novi rad tima američkih istraživača dodatno je rasplamsao tu debatu, jer su ponovo analizirali podatke sa NASA-ine misije Pioneer na Veneru iz sedamdesetih godina i otkrili da su oblaci Venere uglavnom sastavljeni od vode.

To, međutim, ne znači da se radi o vodi u uobičajenom smislu - kao o kapljicama vodene pare koje čine oblake na Zemlji. Molekuli vode (H₂O) u oblacima Venere izgleda da su vezani za hidratizovane materijale, umesto da postoje kao čista voda.

Ipak, to je ogromna razlika u odnosu na dosadašnje razumevanje, prema kojem su Venerini oblaci sastavljeni pre svega od sumporne kiseline. Prema novom radu, sumporna kiselina je i dalje prisutna - čini oko 22 procenta materijala oblaka - ali postavlja se pitanje kako su naučnici iz sedamdesetih mogli toliko da pogreše u tumačenju podataka svojih instrumenata.

Odgovor na to zahtevao je naučno detektivski rad više istraživača sa različitih institucija, uključujući Cal Poly Pomona, Univerzitet Viskonsin, Državni univerzitet Arizone i samu NASA-u, kako bi se pronašli i ponovo analizirali stari podaci misije Pioneer.

Ti podaci su bili sačuvani na mikrofilmu u NASA-inom arhivu u okviru Kancelarije za koordinisane podatke svemirskih nauka, pa je prvi korak bio pronalaženje i digitalizacija tih zapisa.

Inspiracija za ideju došla je iz razgovora između Rakeša Mogula sa Cal Poly Pomona i Sanjaja Limaje, stručnjaka za Veneru sa Univerziteta Viskonsin. Razgovarali su o sastavu Venerinih oblaka i složili se da bi trebalo ponovo analizirati maseno-spektrometrijske podatke koje je Pioneer prvobitno prikupio, jer su pretpostavili da bi mogli izvući nove uvide.

Ispostavilo se da su bili u pravu.

Podaci su potekli iz dva instrumenta na sondi Pioneer Venus Large Probe - dela misije koji je prolazio kroz Venerine oblake - a to su bili Neutralni maseni spektrometar (LNMS) i Gasni hromatograf (LGC).

Doktori Mogul i Limaje shvatili su da su, kako se sonda spuštala kroz gušće slojeve atmosfere, ulazi ovih instrumenata - koji su bili namenjeni za merenje gasova - postajali začepljeni aerosolima iz oblaka.

Kao dokaz za to ukazali su na nagli, ali privremeni pad nivoa CO₂ u atmosferi dok je sonda prolazila kroz oblačne slojeve.

Umesto da taj pad protumače kao kvar instrumenta, istraživači su odlučili da analiziraju tipove aerosola koji su bili zarobljeni u ulazu instrumenata - i to tako što su posmatrali temperature na kojima su se ti aerosoli topili.

Kako se sonda spuštala, različiti aerosoli su se topili na različitim temperaturama (što je ponovo omogućilo slobodan protok gasa i skok merenog CO₂). Analizirajući koje su se gasne komponente oslobađale pri tim temperaturama, naučnici su mogli da zaključe od čega su aerosoli - a samim tim i oblaci - sastavljeni.

Prvo što su primetili bili su veliki skokovi količine vode na 185°C i 414°C, što je ukazivalo na prisustvo hidrata kao što su hidratizovani gvožđe(III)-sulfat i hidratizovani magnezijum-sulfat. Ustanovili su i da voda čini čak 62% aerosola, mada je gotovo sva vezana u ove hidratisane spojeve.

Kako se i očekivalo, sumporna kiselina je takođe bila prisutna. Uočeno je njeno glavno oslobađanje u obliku SO₂ oko 215°C, što je temperatura na kojoj se sumporna kiselina razlaže. Zanimljivo je da je zabeleženo i drugo oslobađanje SO₂ oko 397°C, što ukazuje na prisustvo drugog, termički stabilnijeg sulfata.

Na trag tog jedinjenja ukazao je i neočekivani hemijski signal - gvožđe. Na istoj temperaturi kao i drugi skok SO₂, LNMS je detektovao i porast jona gvožđa.

U kombinaciji sa oslobađanjem SO₂ na toj temperaturi, to snažno ukazuje da jedan od aerosola sadrži gvožđe(III)-sulfat (Fe₂(SO₄)₃), koji se na tim temperaturama razlaže na gvožđe-oksid i okside sumpora.

Procene ukazuju da sadržaj gvožđe-sulfata u aerosolima dostiže i do 16%, što gotovo odgovara 22% sumporne kiseline za koju se do sada smatralo da dominira u oblacima Venere.

Odakle gvožđe? Autori smatraju da potiče od kosmičke prašine koja ulazi u atmosferu Venere i zatim reaguje sa slojem kiselih oblaka. Ipak, najvažniji zaključak ove nove analize jeste značajno prisustvo vode.

Ovo takođe rešava misteriju zašto su postojale razlike između podataka sondi koje su direktno prolazile kroz oblake i onih koje su Veneru proučavale na daljinu spektroskopskim metodama kada je u pitanju sadržaj vode.

Uređaji za daljinsko merenje ne mogu detektovati vodu koja je hemijski vezana u hidratima - već samo vodenu paru u atmosferi - zbog čega su sonde koje su ulazile u oblake dale mnogo preciznije rezultate o ukupnom sadržaju vode.

Sva ova nova saznanja imaju očigledne implikacije za potragu za životom u oblacima Venere, jer je jedan od glavnih argumenata protiv te mogućnosti bio nedostatak vode u tom okruženju. Ispostavlja se da je voda mnogo prisutnija nego što se ranije mislilo - iako je, mora se priznati, to prilično kiselo okruženje za većinu mikroorganizama sa Zemlje.

Ovo novo razumevanje pokazuje koliko čak i stari podaci mogu biti korisni i kako mogu doprineti savremenim naučnim raspravama. Najveći problem, izgleda, ponekad nije analiza, već pronalaženje tih podataka duboko zakopanih u NASA-inim arhivima - što samo po sebi može biti pravo naučno dostignuće.

(Telegraf Nauka/Science Alert)