Postoji li život na Titanu, Saturnovom najvećem mesecu?

Foto: NASA

Titan je najveći Saturnov satelit, veći od Merkura, i jedva malo manji od Marsa. Iako je poznat još od 17. veka, tek kasno u dvadesetom veku sonda Pionir je prvi put izbliza napravila snimke ovog neverovatnog mesta. Kasnije su dve Vojadžer sonde ponovo snimile Titan, na kome je utvrđen halo oko planete, koji čini njegova višeslojna atmosfera, rekordno visoka za Sunčev sistem, 480 kilometara iznad površine.

Preporučujemo

Pored toga što je visoka, ona je u svom drugom i trećem sloju jako gusta, bogata organskim molekulima. Kasini sonda je 1997. poslata put Saturna, ali je usput sa sobom ponela sondu Hojgens koja se spustila na površinu Titana 2005. Tom prilikom je utvrđen sastav ove kompleksne i vrlo guste atmosfere i neke karakteristike reljefa.

Pre ovih misija smatralo se da se na Titanu nalaze metanska jezera, reke i mora. Kasini je uspeo da fotografiše neka od njih poput jezera Ontario i mora Kraken, mada većinu reljefa čini pust predeo sa geološkim dokazima da je nekada na monogim od delova meseca postojala aktivnost tečnog metana. Takođe postoje indicije da se ispod čvrste kore Titana nalazi planetarni okean sačinjen od tečnog amonijaka i vode, što odmah postavlja pitanje, ima li mogućnosti za razvoj života ili pak, ima li života na Titanu.

Istraživanje predvođeno astrobiologom i profesorom geonauka Katarinom Neiš kaže nam da globalni ispodpovršinski okean Titana ipak nema uslove za razvoj života poznatog ljudima. Ovo takođe znači da se uveliko smanjuju šanse za otkriće života na drugim planetama spoljašnjeg Sunčevog sistema, piše Phys.org.

Neiš je izjavila da ćemo nakon nedavnih istraživanja sa manje optimizma tražiti tragove života unutar našeg Sunčevog sistema, i da će naučna zajednica koja je sa toliko entuzijazma tražila znake života na ledenim svetovima morati da prihvati da su šanse za to minimalne, skoro nepostojeće.

Otkriće prisustva života u spoljašnjem Sunčevom sistemu je od velikog interesa za astronome, naučnike i vladine svemirske organizacije poput NASA, jer se smatra da brojni ledeni sateliti gasnih džinova imaju podzemne okeane tečne vode. Smatra se da je Titanov okean po zapremini 12 puta veći od ukupnih Zemljinih okeana.

Neiš dodaje da je životu kakvog mi poznajemo neophodna voda dao rastvarač, tako da su planete sa velikom količinom tečnosti potencijalni kandidati za razvoj vanzemaljskog života.

U ovoj studiji objavljenoj u magazinu Astrobiology Neiš i saradnici su pokušali da kvantifikuju količinu organskih molekula prisutnih na površini Titana u njegov podzemni okean upotrebom podataka iz udara meteora i kometa.

Komete koje bi se sudarile sa Titanom tokom njegove istorije istopile bi ledenu površinu, stvarajući jezerca tečne vode i organskih materja. Ovakva mešavina je gušća od ledene kore, tako da bi curela kroz led u okean.

Upotrebom pretpostavljene učestalosti (koja je, kako pokazuje reljef Titana, veoma mala) udara kometa tokom svake godine postojanja Titana, istraživači su proračunali upliv organskim supstancama bogate vode u podzemni okean.

Proračunata količina je veoma mala, oko 7500 kilograma glicina, najjednostavnije esencijalne aminokiseline na godišnjem nivou. To je samo malo veća količina od težine odraslog mužjaka afričkog slona.

„Jedan slon glicina godišnje na zapreminu okeana 12 puta veću od ukupnog okeana Zemlje je nedovoljno da se formira i održi život. Pored toga, smatralo se da prisustvo vode znači prisustvo života, a zanemarivalo se da su životu neophodni i drugi elementi, naročuto ugljenik”, navodi Neiš.

Drugi ledeni svetovi poput Saturnovog Enceladusa, ili Jupiterove Evrope i Ganimeda gotovo da uopšte nemaju ugljenik na površini, a za sada se ne zna koliko bi moglo biti dostupno iz unutrašnjosti. Titanova atmosfera i površina su najbogatije ugljovodonicima, a ako je njegov okean nenastanjiv, šta treba reći za ove druge ledene svetove.

Ovaj rad nam pokazuje da je veoma teško preneti ugljenik sa površine Titana u podzemni okean, odnosno da je teško ostvariti istovremeno prisustvo ugljenika i vode na istom mestu u dovoljnoj količini.

Let vilinog konjica

Uprkos ovako antiklimaktičnom otkriću, još mnogo toga je ostalo da se otkrije o Titanu, a za Neiš glavno pitanje je od čega je on sačinjen?

Ona je takođe saradnik na novom NASA programu pod nazivom Dragonfly (vilin konjic) koji treba da se otisne u svemir 2028. godine i da pošalje na Titan robotsku bespilotnu letelicu sa ciljem da se istraži prebiotska hemija, odnosno, kako su se organske komponente formirale i organizovale kako bi se produbilo naše znanje o nastanku života na Zemlji.

Neiš kaže da je gotovo nemoguće pomoću teleskopa otkriti sastav Titanove površine bogate organskim jedinjenjima, naročito zato što je on obmotan gustom, takođe organskim jedinjenjima bogatom atmosferom, te da se zato moramo spustiti na površinu, uzorkovati je i oceniti sastav.

Do danas samo je misija Kasini – Hojgens uspešno prizemljila robotsku sondu na površinu, što je ujedno i najudaljenije mesto na koje su ljudi prizemljili svemirsku letilicu.

Kada je otpočinjala svoje istraživanje, Neiš se plašila da će ono negativno uticati na razvoj i planiranje misije Dragonfly. Međutim, ono je samo dovelo do toga da postavimo više pitanja, naročito ona vezana za najraniji razvoj života na Zemlji, za koja se nadamo da će nam dati odgovor najnoviji putnik ka Titanu.

(TTelegraf Nauka / Phys.org)