Ko su izolovani narodi sa kojima ima najmanje kontakta na Zemlji?

„Nekontaktirani“ i „izolovani“ narodi žive u otprilike 10 zemalja širom sveta, uključujući grupu koja briše tragove svojih stopala kako ih ne bi lako pronašli.

Iako je to možda teško poverovati u našim hiperpovezanim životima, na planeti postoje hiljade ljudi koji su skoro potpuno bez kontakta sa ostatkom sveta.

Preporučujemo

Procenjuje se da širom sveta postoji najmanje 196 „nekontaktiranih“ starosedelačkih grupa, uglavnom u 10 zemalja Južne Amerike, Azije i Pacifika, uključujući Brazil, Indoneziju i Indiju. Žive u raznim okruženjima, od ostrva do pustinja i graničnih oblasti amazonskog basena sa gustim šumama.

Ove grupe imaju različite nivoe kontakta sa spoljnim svetom; dok neke imaju samo sporadične susrete sa susednim starosedelačkim narodima, druge se redovnije sreću sa strancima, ponekad protiv svoje volje zbog prisustva naftne, drvne, poljoprivredne i rudarske industrije, koja sve više ulazi na njihovu zemlju.

Međutim, koji od njih su najizolovaniji narod na Zemlji? Iako je na ovo pitanje teško odgovoriti, ima nekih kandidata za „najmanje kontaktirane“ grupe, kažu stručnjaci.

Ne postoje stroge definicije šta jednu grupu čini „nekontaktiranom“. Ujedinjene nacije čak napominju da opis takvih grupa može varirati od „slobodnih, nekontaktiranih, skrivenih ili nevidljivih naroda, naroda u dobrovoljnoj izolaciji i tako dalje“.

Nevladina organizacija Survival International definiše „nekontaktirane narode“ kao starosedelačke narode koji generalno izbegavaju kontakt sa strancima i nemaju trajan odnos sa njima, čak i kad su svesni spoljnjeg sveta. Naravno, postoji spektar između trajnog kontakta, početnog kontakta, sporadičnog kontakta i potpunog odsustva kontakta.

Ove grupe generalno ujedinjuje to što aktivno izbegavaju ili pokušavaju da ograniče kontakt sa drugim kulturama, čak i sa drugim „nekontaktiranim“ narodima, kako bi očuvale svoj jedinstveni način života.

Ne žele da ih uznemiravaju

Jedan takav kandidat je mala grupa ostrvskih starosedelaca poznatih kao Sentinelci, koji žive na ostrvu Severni Sentinel u okviru indijskih Andamanskih i Nikobarskih ostrva u Bengalskom zalivu. Ova grupa je toliko malo poznata da antropolozi nisu sigurni ni kako oni sami sebe nazivaju; njihovo ime je zasnovano na ostrvu gde žive, površine oko 60 kvadratnih kilometara.

Veruje se da Sentinelci žive na Andamanskim ostrvima do 55.000 godina i da su direktni potomci prvih ljudi koji su migrirali iz Afrike. Danas, Sentinelci vode život lovaca-sakupljača i pecaju duž obale koristeći elegantne, ručno izrezbarene kanue. Procena je da grupa broji između 50 i 150 ljudi, iako ih je zbog nedostatka pristupa gotovo nemoguće izbrojati, a vlasti nisu pokušale da ih uključe u indijski popis. Njihov zvaničan broj ostaje nepoznat.

Pored udaljenosti ostrva, kontakt je dodatno otežan jer ga ostrvljani odbijaju. Poznato je da zajednica gađa čamce i helikoptere koji se približe. „Kad ispaljuju strele, oni komuniciraju“, rekao je Simron Sing, profesor na Univerzitetu Vaterlu u Ontariju. „To govori da ne žele da budu uznemiravani“.

Samo nekoliko stranaca je ikad kročilo na ostrvo Severni Sentinel, a indijski zakon sad zabranjuje putovanje u krugu od 5 km oko ostrva radi zaštite obe strane. Ostrvljani su ranjivi na bolesti koje donose stranci, a posetioci su u opasnosti od napada; Sentinelci su ustrelili i ubili najmanje tri osobe, uključujući misionara Džona Alena Čaua, koji je ilegalno otputovao na ostrvo 2018. godine.

Oni brišu tragove svoji stopala

Procenjuje se da 95% „nekontaktiranih“ i „izolovanih“ naroda živi u amazonskom basenu (iako se za njih češće koristi izraz „dobrovoljno izolovani narodi, kaže Beatriz Huertas, antropološkinja koja radi sa norveškom fondacijom Rainforest).

Foto: Fotoholica Press Agency, Fotoholica Press Agency / Alamy / Profimedia

Huertas proučava ove grupe, a jedna se posebno ističe: Kakataibo, šumski narod u centralnom Peruu. Narod Kakataibo se sreće veoma retko, čak i kad se radi o drugim starosedelačkim narodima. Zapravo, oni su toliko odlučni da ne budu pronađeni da brišu svoje otiske stopala i stoga o njima nema mnogo informacija.

„Znamo da je ova izolacija zaštitna strategija koju su usvojili baš zato što su imali kontakt sa spoljnim svetom i to nije bilo pozitivno iskustvo“, objašnjava Huertas.

Postoje i druge visokoizolovane grupe u regionu, uključujući nomadsku starosedelačku grupu Kavahiva. Ova grupa toliko uspešno izbegava kontakt da je poznata samo na osnovu slučajnih susreta i jednog video-dokaza, a kao posebna grupa je priznata tek 1999. godine.

Nije neobično da postoji malo priznanja ili dokumentacije o nekoj nekontaktiranoj grupi. U stvari, verovatno postoji mnogo nekontaktiranih grupa koje uopšte nisu dokumentovane. Čak i u Brazilu, koji ima neke od najstrožih pravila dokumentovanja, jedna starosedelačka grupa je dokumentovana tek 2021. godine, pošto je do tada izmicala vlastima. O njoj se zna vrlo malo, uključujući ime.

Još jedna istaknuta grupa koja je ekstremno izolovana je Maško Piro u udaljenim šumama Perua, koja se smatra najvećom grupom izolovanog naroda na svetu, sa oko 750 pripadnika. Neki u ovoj grupi su potomci ljudi koji su bili porobljeni i primorani da rade na amazonskim plantažama kaučuka tokom 1800-ih, ali su pobegli dublje u šume gde su ostali, izbegavajući kontakt.

Zablude o izolovanim narodima

Ova istorija kontakta za čak najudaljenije ljude na Zemlji pokazuje da je izraz „nekontaktirani narod“ varljiv. Zapravo, taj izraz je doprineo beskorisnim zabludama da su ove grupe „zaglavljene u kamenom dobu, kao da žive u mehuru“, rekla je Huertas. „U društvenim naukama znamo da nijedan narod ne ostaje potpuno izolovan od onoga što se dešava u okruženju i stoga nijedan narod nije zaglavljen u nekoj fazi istorije“.

Još jedan čest nesporazum je da bi ove grupe želele kontakt kad bi znale više o prednostima spoljnog sveta, rekao je Sing. On je radio sa nikobarskim narodom na Nikobarskim ostrvima, koji nije potpuno odbacio kontakt kao njegovi sentinelski susedi, i otkrio je da u njihovom slučaju to nije istina. U stvari, Nikobarci su svesni ratova i sukoba izvan ostrva, i to je oblikovalo njihovu percepciju da je spoljni svet „opasan i necivilizovan“.

U mnogim slučajevima istorijska iskustva mogu objasniti zašto bi ove grupe želele da izbegnu spoljni svet. Do sredine 1900-ih, Veliki Andamanci sa obližnjih ostrva doživeli su pad populacije do čak 99% nakon sukoba sa britanskim naseljenicima i naleta bolesti. Sentinelci su imali istorijski susret sa britanskim kolonizatorima u 1800-im, kad su neki kidnapovani, zaraženi bolestima i umrli, što je moglo oblikovati njihovo trenutno nepoverenje prema spoljnom svetu.

Neki istraživači tvrde da bi sa ovim grupama trebalo uspostaviti kontakt da bi se bolje zaštitile od trenutnih i budućih opasnosti. Međutim, drugi uzvraćaju da duga istorija prisilnog kontakta pokazuje da to na kraju donosi više štete nego koristi za ove narode, njihovu bezbednost i opstanak.

Starosedelački narodi imaju pravo na samoopredeljenje, a ove grupe jasno izražavaju to pravo tražeći kontakt kad žele da se udruže sa drugima i povlačeći se kad žele da budu ostavljene na miru.

Ne radi se o tome da nemaju opciju da ostvare kontakt, rekao je Sing. Nije velika nauka sesti u čamac i otploviti negde. U pitanju je izbor da se ne povezuju.

(Telegraf Nauka/Live Science)