Ovo se nije desilo 130.000 godina – AAIW naglo promenila svojstva: „Potcenjujemo zagrevanje dubokih okeana“

Antarktička intermedijarna voda (AAIW), ogroman sloj sveže vode koji se prostire preko većeg dela četiri okeana južne hemisfere, naglo je preokrenula svoje dugoročne trendove saliniteta i gustine. To su pokazali rezultati novog istraživanja, saopštio je Univerzitet u Melburnu.

Pomažući u skladištenju ugljenika, snabdevanju kiseonikom i pokretanju globalnih okeanskih struja, AAIW ima ključnu ulogu u preraspodeli toplote, sveže vode i ugljenika širom planete. Istraživački tim navodi da njihovi nalazi, objavljeni u žurnalu Nature Climate Change, ukazuju na to da smo verovatno potcenili razmere zagrevanja dubokih okeana i porasta nivoa mora.

Preporučujemo

Istraživanje su vodili profesor Bišakdata Gajen (Bishakhdatta Gayen) sa Univerziteta u Melburnu i Indijskog instituta za nauku (IISc) i doktorand Kaušik Mišra (Kaushik Mishra) sa IISc-a, uz koautora profesora Alberta Naveiru Garabata (Alberto Naveira Garabato) sa Univerziteta u Sautemptonu.

Studija opisuje kako je u periodu od 1995. do 2015. godine AAIW održavana u stabilnom stanju zahvaljujući letnjem topljenju leda na Antarktiku. Od 2016. do 2024. godine taj se trend naglo preokrenuo, kada je smanjeni dotok slatke vode doveo do toga da ovaj sloj postane slaniji, gušći i dublji.

Ovo predstavlja prvi direktni posmatrački dokaz o promeni svojstava AAIW.

Naučni tim je analizirao podatke iz globalnog programa Argo, mreže od oko 4.000 robotskih plovaka koji uzorkuju gornje slojeve okeana, kao i satelitske i atmosferske baze podataka.

Profesor Gajen je istakao da je do poslednje promene u ponašanju AAIW došlo na kraju poslednjeg međuledenog doba (interglacijala), pre oko 130.000 godina, kada je na Antarktiku bilo izuzetno malo leda.

- Ta tranzicija je trajala hiljadama godina, a ne dve decenije - izjavio je Gajen i dodao:

- Antarktički region je motor sveže vode za okeane širom planete. Topljenje antarktičkog morskog leda utiče na cirkulaciju hiljadama kilometara daleko. Do 2016. godine, sezonsko letnje topljenje bilo je trostruko veće od celokupnog godišnjeg protoka reke Amazon, koji iznosi približno 6.600 kubnih kilometara. Od 2016. godine površina morskog leda na Antarktiku pala je na rekordno niske nivoe. To je naglo prekinulo taj presudni sezonski priliv i dotok otopljene vode pao je na otprilike dvostruku vrednost godišnjeg protoka Amazona.

On objašnjava da okeani funkcionišu kao „klimatski bafer“, upijajući i preraspodeljujući veći deo viška toplote i znatan udeo emisija ugljen-dioksida nastalih ljudskom aktivnošću, skladišteći ih decenijama pa i vekovima, čime usporavaju i ublažavaju atmosfersko zagrevanje i njegove neposredne posledice.

- Ukoliko promenjena AAIW izmeni način na koji se površinska voda prenosi u dublje slojeve, to bi moglo uticati na količinu ugljenika koju okean zadržava, mada su razmere i vremenski okvir toga još neizvesni - rekao je on. - Ovo bi mogla biti tačka preokreta za Atlantski okean i struju AAIW, što bi dovelo do većih i dugotrajnijih promena klime na južnoj hemisferi.

Mišra navodi da ovaj nagli preokret otkriva ključnu povratnu spregu koja je nedostajala u dosadašnjim analizama.

- Okean upija više od 90 procenata ukupne toplote oslobođene u životnu sredinu ljudskim delovanjem, pri čemu se veći deo te toplote zadržava u gornjim slojevima okeana - rekao je on. - Oslabljeni sloj AAIW mogao bi potisnuti više viška toplote u veće dubine. To bi značilo da postojeći modeli potcenjuju zagrevanje dubokih okeana i samim tim pogrešno procenjuju regionalni porast nivoa mora, kao i dugoročne površinske temperature okeana i kopna.

Profesor Naveira Garabato je naglasio da su ove promene hitan podsetnik na to kako klimatske promene utiču na gotovo svaki pedalj Zemljine površine.

- Budući da ovaj vodeni sloj čini deo gornjeg kraka globalne meridionalne prevrćuće cirkulacije okeana, kontinuirana promena bi tokom perioda od više godina do nekoliko decenija mogla da se odrazi na Atlantsku meridijansku obrtnu cirkulaciju (AMOC), sistem dubokih okeanskih struja koji se često dovodi u vezu sa klimatskom stabilnošću u Severnom Atlantiku. To bi na kraju moglo uticati i na atmosfersku cirkulaciju, vremenske prilike i putanje oluja na južnoj hemisferi. Međutim, te posledice se mogu kaskadno preneti na čitavu planetu - zaključio je profesor Naveira Garabato.

(Telegraf Nauka/The University of Melbourne)