Naučnici koriste DNK iz izmeta da bi spasili najređeg torbara na svetu

Naučnici u Australiji koriste najsavremenije DNK tehnike kako bi pomogli u spasavanju jednog od najređih torbara na svetu – kritično ugroženog Gilbertovog potorua, sa manje od 150 jedinki u divljini.

Analizirajući sićušne tragove DNK u izmetu, istraživači su otkrili informacije o teško dokučivim gljivama od kojih potorui zavise da bi preživeli. Ovi nalazi bi mogli da pomognu konzervacionistima da identifikuju bezbednija nova staništa i uspostave rezervne populacije pre nego što ih katastrofe poput šumskih požara ubiju.

Preporučujemo

Novo istraživanje sa Univerziteta Edit Kouen moglo bi značajno pomoći naporima da se spasi najređi torbar na svetu. Gilbertov potoru, kritično ugrožena vrsta koja se može naći samo u Zapadnoj Australiji, ima manje od 150 preostalih jedinki u divljini. Naučnici sa Odeljenja za biodiverzitet, konzervaciju i atrakcije rade zajedno kako bi bolje razumeli šta ovi mali torbari jedu, da bi konzervacionisti mogli da identifikuju pogodna nova staništa i obezbede budućnost vrste.

„Želimo da oporavimo vrstu putem translokacija, premeštanja organizama sa jedne lokacije na drugu kako bi se stvorila rezervna populacija u slučaju da se nešto desi njihovim postojećim populacijama“, objašnjavaju naučnici.

„U tom procesu, jedan od izazova je bio pokušaj da se utvrdi šta jedu i gde se ti resursi mogu naći. Ishrana sisara koji se hrane gljivama je prilično teška za proučavanje pošto veliki broj gljiva još nije opisan“.

Da bi istražili ishranu potorua, istraživači su koristili metabarkodiranje DNK iz životne sredine (eDNK) na uzorcima izmeta. Ova tehnika postaje sve popularnija u istraživanju divljih životinja jer omogućava naučnicima da proučavaju životinje, a da ih ne uznemiravaju.

Tradicionalno, istraživači bi pregledali nesvareni materijal u izmetu da bi proučili ishranu životinje, ali identifikacija gljivičnih spora nije laka. Ovo istraživanje je koristilo molekularnu tehniku, poznatu kao eDNK metabarkodiranje, da bi se dešifrovalo šta životinje jedu. To je neinvazivan način proučavanja ishrane i sve što je potrebno je svež izmet iz životne sredine.

Takođe je ispitano da li se ishrana uobičajenijih sisara koji se hrane gljivama poklapa sa ishranom Gilbertovog potorua. Istraživači su se fokusirali na vrste koje su imale ista staništa.

„Pregledali smo izmet kvoke, kvende i šumskog pacova i otkrili da postoji određeno preklapanje u ishrani četiri sisara, kao i da je upotreba staništa između kvoke i potorua veoma slično“, kažu istraživači. „Na osnovu naših rezultata, preporučujemo fokusiranje na područja gde sve tri vrste opstaju zajedno kao pokazatelj odgovarajuće hrane, ili staništa, za buduća mesta za translokaciju potorua“.

Ponovo otkriven nakon što se mislilo da je izumro

Smatralo se da je Gilbertov potoru sasvim nestao pre nego što je ponovo otkriven 1994. godine. Od tada, timovi za konzervaciju su probali nekoliko pristupa kako bi povećali njegovu populaciju.

„Ubrzo nakon ponovnog otkrića, pokušano je razmnožavanjem u zarobljeništvu, ali to nije uspelo, naročito zato što su izbirljivi kada je u pitanju hrana. Zbog toga su translokacije iz divljine u divljinu toliko važne. Godine 2015, šumski požar je uništio 90 odsto osnovnog staništa potorua u Zalivu dva naroda, koji je dom jedine prirodne populacije Gilbertovog potorua“, kažu naučnici.

Srećom, rezervna populacija je bila uspostavljena na ostrvu Bold i u ograđenom prostoru u Nacionalnom parku Vejčinikap. Istraživači sad traže još jedno odgovarajuće mesto na matičnom kopnu kako bi uspostavili dodatnu populaciju. Vrsta je trenutno raspoređena na četiri lokacije, uključujući dva ostrva kod obale Zapadne Australije.

„Potraga za novim mestima za translokaciju je važan sledeći korak u oporavku Gilbertovog potorua od skoro potpune ekstinkcije. Ovaj rad pokazuje da ispitivanje ishrane gljivama kod sisara koji žive pored potorua može pomoći u odlučivanju gde da se uspostavite nove populacije“, kažu istraživači.

Zašto su sisari koji se hrane gljivama važni

Sisari koji se hrane gljivama igraju važnu ulogu u održavanju zdravih ekosistema. „Sisari koji se hrane gljivama su inženjeri ekosistema – oni kopaju tražeći gljive, što pomaže u prevrtanju zemljišta, i deluju kao vektori za rasejavanje gljivičnih spora“, kažu naučnici.

Gljive imaju nekoliko ekoloških funkcija, uključujući obostrano korisne odnose sa biljkama, tako da su sisari koji jedu gljive zaista važni u održavanju zdravih ekosistema.

Nažalost, mnogi australijski sisari su ugroženi zbog predatora poput dovedenih mačaka i lisica. Zato je bitno da se učini sve što je moguće u cilju zaštite autohtonih divljih životinja, a translokacije su jedan važan način da se taj cilj ostvari.

(Telegraf Nauka/Science Daily)