Vreme čitanja: oko 2 min.
Zastrašujuće udičarke otišle su u večni mrak zbog vrućina: Opstaju jer su postale seksualni paraziti
Vreme čitanja: oko 2 min.
Život na dubinama od 900 do 4.000 metara doveo je do toga da ove ribe razviju jedinstvenu strategiju razmnožavanja
Udičarke su kolonizovale afotičnu zonu, zonu okeana u kojoj je mrkli mrak, pre oko 55 miliona godina, tokom perioda ekstremnog globalnog zagrevanja, pokazala je nova studija. Bizarna vrsta ribe adaptirala se na život u dubokom okeanu tako što je postala seksualni parazit, navodi LiveScience.
Ove ribe iz roda Lophiiformes su među najraznolikijim grupama kičmenjaka u dubokom moru, pa imaju i različite oblike. Među najprepoznatljivijim karakteristikama je bioluminiscentna udica. Svetlost ovih organa opčinjava plen i privlači ga ka njihovim zastrašujućim zubima nalik iglama.
Mnoge vrste udičarki patroliraju morskim dnom, pa čak i hodaju koristeći modifikovanim perajama koji nalikuju na noge, dok većina živi u afotičnoj zoni, na dubinama od 900 do 4.000 metara.
Studija objavljena na serveru BioRxiv sugeriše da su udičarke iz grupe Ceratioidea kolonizovale ov zonu tokom palocensko-eocenskog termalnog maksimuma, koji se dogodio pre oko 55 miliona godina i trajao oko 200.000 godina.
Ovo je bio period kada su vulkani izbacivali ogromne količine metana u atmosferu, a temperature na polovima su bile oko 23 stepena, a u tropskim delovima planete 36 stepeni.
Taj događaj je ubio mnoge organizme iz morskih dubina. Udičarke su tada iskoristile prednost i stvorile jedinstvenu adaptaciju, pokazalo je istraživanje.
Većina udičarki iz te grupe razdvojila se od svojih rođaka koji žive bliže obali pre između 50 i 30 miliona godina, što se poklapa sa ovom klimatskom promenom.
- Ono što smo otkrili je da su one otišle dublje u okean, slično kao što su se kitovi vratili u okean od predaka koji su hodali. Udičarke su samo uradile obrnuto. One su hodale po okeanskom dnu i onda su se malo podigle u vodenom sloju – rekao je Čejs Braunstin sa Jejla, glavni autor studije.
Život u ovom sloju mora znači da ne postoji pravi dom – nema pećina, grebena, morske trave ili bilo čega za šta bi mogli da se uhvate. Takav stil života nije pogodan za pronalaženje partnera, ali istraživači sugerišu da su udičarke prihvatile nove strategije razmnožavanja da bi živele u tom novom okruženju.
Prvo, čini se da jedni druge otkrivaju po mirisu.
- Mužjaci imaju džinovske nozdrve. To je kao naučna fantastika. Mislimo da tako hvataju feromone – rekao je Braunstin.
Kada se udičarka u mrklom mraku sretne sa potencijalnim partnerom, ne želi da ga pusti. Povremeno se mužjaci privemeno zakaže za ženke, koje su značajno veće.
- Dimofirzam kod ove vrste je neverovatan. Mužjaci su stoti deo ženke u nekim slučajevima – rekao je Braunstin.
Nekad se mužjaci vežu za partnere večno, tj. mužjaci postaju seksualni paraziti koji se spoje sa telom ženke. U nekim vrstama samo jedan mužjak se spoji sa jednom ženkom, kod drugih se više mužjaka spoi sa ženkom.
Ova jedinstvena reproduktivna strategija je rezultat nedostatka imunosistema. Uobičajeno je da imunosistem prepoznaje i uništava strane ćelije. Ali gubitak tih funkcija omogućio je ženkama da mužjaci postaju deo njihovih tela. Ženke ih hrane svojom krvlju, a zauzvrat imaju stalnu banku sperme.
(Telegraf Nauka/ LiveScience)
Video: Gruber: Zadovoljna sam saradnjom Srbije i SAD u oblasti nauke
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.