Da li životinje zaista imaju instinkte?

Foto: Wikipedia/Hila Shaked, CC BY-SA 3.0

Širom životinjskog carstva, izgleda da različite vrste imaju instinktivne načine da se snalaze u životu: novoizlegnute morske kornjače koje znaju da dođu do okeana po mesečini, ptice koje migriraju hiljadama kilometara dok se sezone menjaju i lavice koje znaju da neguju, štite i uče svoje mladunce. Međutim, da li su to zaista instinkti?

Priča o instinktima je nerazdvojiva od naučenih ponašanja. Odnosno, instinkti su zapravo ponašanja pod uticajem faktora koji nisu neposredno očigledni. Na primer, naučnici su dugo mislili da je impregnacija (imprinting) – ponašanje u kom živinski mladunci nekako identifikuju i prate svoju majku – instinkt: urođena, predodređena, genetski formirana sklonost koja se čini neobjašnjivom, piše Live Science.

Preporučujemo

Međutim, počev od 1963, razvojni psiholog Gilbert Gotlib došao je do revolucionarnog otkrića: novoizlegnuti pačići su privučeni vokalizacijama svoje majke pošto oni proizvode sopstvene vokalizacije unutar jajeta kao embrioni, pripremajući svoje auditivne sisteme čak pre rođenja.

Kao u slučaju pačića, drugi uticaji su mogući pre rođenja, dok se organizam još razvija. Klasična rasprava o prirodi naspram odgoja ignoriše ovu nijansu. Sposobnost mačke da se dočeka na noge i sposobnost monarh leptira da migrira hiljadama kilometara predstavljaju ono što bihevioralni neuronaučnik Mark Blumberg naziva „ponašanje tipično za vrstu“.

„Ljudi pod instinktom misle na ponašanje koje je pouzdano izvedeno“, kaže on.

Protivargumenti ovom razvojnom gledištu sugerišu da postoji niz ponašanja specifičnih za neku vrstu. Drugi je da organizmi nisu imali dovoljno iskustava na rođenju da bi odredili izvesno ponašanje.

Međutim, iskustva počinju pre rođenja, kao u slučaju pačjih vokalizacija. Štaviše, postoje mnoga ponašanja koja su naučnici smatrali instinktima dok nauka nije otkrila kako u suštini funkcionišu.

Morske kornjače su sposobne za navigaciju po okeanima, na primer, jer možda poseduju neku vrstu „magnetnog kompasa“ koji im pomaže da prate složene migratorne putanje. To nije neki osnovni instinkt pošto je pod uticajem Zemljinog magnetnog polja.

Slično tome, mačka ne bi znala kako da se dočeka na noge ako je prošla gestaciju i bila rođena u svemiru, što pokazuje da takva ponašanja nisu prosto upisana u našim genima. (Eksperimenti sa svemirskim pacovima to potvrđuju.) U ovim izuzetnim ponašanjima, sila je prosto skrivena, nije nepostojeća.

Još jedan zbunjujući primer su parazitske ptice koje prevare druge vrste da odgoje njihove mladunce pošto tajno ubace sopstvena jaja u gnezdo druge ptice. Kako bi ptica koju je odgojila druga vrsta uopšte mogla znati kojoj vrsti pripada – i, prema tome, s kim da se pari? Ako ptica „domaćin“ prepozna da parazitski ptić nije njen, napašće ga, što je jedno moguće objašnjenje, iako nepotvrđeno, kaže Blumberg, kako parazitske ptice znaju da prepoznaju sopstvenu vrstu.

Druge studije sugerišu da će parazitski ptić provoditi vreme sa svojom vrstom tokom noći. Međutim, naučnici još ne shvataju u potpunosti kako je to moguće.

Naši geni takođe ne predodređuju ponašanja kao što „instinkt“ pretpostavlja.

Veza između gena i ponašanja je veoma indirektna, kaže Blumberg. Kad imate različite vrste novih ponašanja, neuroni menjaju svoje obrasce aktivnosti i to dovodi do promena u ekspresiji gena. Tako da je u pitanju dvosmerni uticaj. Ukratko rečeno, geni ne diktiraju ponašanja kao nekakav prekidač – i neka životna iskustva utiču na ponašanje gena.

Osnovna ponašanja se takođe uče. Sve životinje moraju da piju vodu da bi preživele, ali eksperimenti pokazuju da su samo pacovi odgojeni na suvoj hrani – nasuprot vlažnoj hrani koja obezbeđuje hidraciju – naučili da piju vodu kad su bili žedni. Zbog toga, kažu naučnici, „priroda naspram odgoja“ predstavlja lažnu dihotomiju.

Čak i za nešto tako bitno kao što je voda, postoje iskustva koja su važna za učenje kako da se snađete u svetu.

(Telegraf Nauka/Live Science)