Drevni ekosistem Bajkalskog jezera u opasnosti od „smene režima“ zbog zagrevanja

Sadašnju dubinu i oksigenaciju ostvarilo je tek u kasnom pleistocenu (pre 2,6 miliona do 11.700 godina). Među raznovrsnom endemskom faunom, gamaridni amfipodi i škarpinke su naročito dobro izučeni. Obe grupe su neobično važne za lance ishrane i kao plen jedine vrste slatkovodne foke na planeti, nerpe (Pusa sibirica).

Bajkalsko jezero, na jugu Sibira, najstarije je i najdublje slatkovodno jezero na svetu, a zbog svoje starosti i izolovanosti ima izuzetan biodiverzitet. Međutim, taj izvanredni ekosistem je ugrožen globalnim zagrevanjem. Ovaj odlomak iz knjige „Naša drevna jezera: Prirodna istorija“ Džefrija Mekinona ispituje promenu režima koja se tamo odigrava.

Kao najveće i najdublje slatkovodno jezero, sa ogromnom zapreminom od 20% tečne sveže vode na planeti, moglo bi se očekivati da je Bajkalsko jezero otporno na promene, piše Live Science.

Međutim, podaci jasno pokazuju da se Bajkal zagreva i da se godišnje trajanje leda smanjuje. Takođe postaje očigledno da te promene utiču na organizme u jezeru, indirektno putem uticaja na druge fizičke procese u jezeru, ali i direktno. U nekim slučajevima, promene u fizičkim procesima utiču na način interakcije između organizama.

Naučnici izveštavaju o biološkim promenama koje prate zagrevanje Bajkalskog jezera. Masa algi se ukupno povećava, kao i brojnost grupe rasprostranjenog zooplanktona poznatog kao vodena buva, koji se uspešno razvijaju na većim temperaturama.

Nasuprot tome, endemski tip malih rakova Epischurella, kojima odgovaraju hladne temperature, ili je u blagom opadanju ili stabilan. Zahvaljujući fiziološkim i drugim razlikama između raznih tipova zooplanktona, naučnici kažu da bi, ako se ove tendencije nastave ili pojačaju, obrasci nutritivnog ciklusa u jezeru mogli biti značajno pogođeni, sa obimnim ekološkim posledicama.

U analizi sedimenta, naučnici su posmatrali kako prirodne i antropogene promene utiču na nutritivno i hemijsko kruženje, i na kraju produktivnost algi. Najvažniji zaključak je da je od sredine 19. veka snabdevenost ključnim nutrimentima uveliko porasla, od nutrimentima bogatih dubljih voda do nutrimentima siromašnijih plićih voda gde je svetlost jača i alge mogu da budu produktivne.

To je verovatno rezultat dokumentovanog porasta jačine vetra, koji može da izazove opsežniju „ventilaciju“ dubokih voda. Uzrok porasta snage vetra se još ne zna sa sigurnošću, ali smanjeni ledeni pokrivač i povećane temperature vazduha i površinske vode verovatno doprinose.

Pomoću matematičkog modela bajkalskog ekosistema naučnici pokušavaju da integrišu biološke interakcije između organizama i promene u fizičkoj sredini. Cilj je da bolje razumeju uzroke nedavnih promena u sezonskim obrascima obilja algi, naročito zimi.

Bajkal, sa suncem koje probija čisti zimski led, tradicionalno doživljava vrhunac produktivnosti algi na zimu i početkom proleća – još jedna neobična odlika. Krajem 20. veka, ti vrhunci su često bili odlagani, slabiji ili prosto nepostojeći.

Model sugeriše da bi te promene u obilju algi mogle biti rezultat redukovanog godišnjeg ledenog pokrivača i da bi, ako ledeni pokrivač nastavi da se smanjuje, zimski vrhunac algi mogao potpuno nestati.

Kontrast uzmeđu „smene režima“ i stabilne, postepene promene je zabrinjavajući i čak zastrašujući. Sugeriše da globalno zagrevanje i antropogene promene u životnoj sredini mogu ponekad izazvati nagle promene u ekositemima koje je teško predvideti i preokrenuti.

Kao drevno jezero sa veoma raznovrsnim živim svetom na najvećoj geografskoj širini, Bajkal pokazuje direktne i indirektne efekte globalnog zagrevanja na svoje fizičke i biološke sisteme i procese. Jezero možda doživljava promenu ekološkog režima koja treba da zabrine stvorenja u većem, ali ipak konačnom ekosistemu – koji se takođe brzo zagreva.

(Telegraf Nauka/Live Science)