„Zaboravljanje“ možda nije loša stvar – ono je možda funkcionalna karakteristika mozga

Ranije su ovi naučnici sugerisali da promene u našoj sposobnosti da prizovemo izvesna sećanja proističu iz povratnih informacija okoline i predvidljivosti. Tvrdili su da bi zaboravljanje, umesto mane, moglo biti namerna osobina mozga koja mu omogućava da se aktivno anagažuje u stalno promenljivom okruženju.

U promenljivom svetu u kojem mi i mnogi drugi organizmi živimo, zaboravljanje nekih sećanja bilo bi korisno, mislili su oni, pošto može voditi ka fleksibilnijem ponašanju i boljem odlučivanju. Ako su sećanja stečena u okolnostima koje nisu potpuno relevantne za trenutno okruženje, zaboravljanje tih sećanja moglo bi biti pozitivna promena koja popravlja naše stanje, piše SciTech Daily.

Nova eksperimentalna studija istražuje efekat prirodnog, „svakodnevnog“ zaboravljanja s obzirom na to kako procesi normalnog zaboravljanja utiču na određena sećanja u mozgu.

Naučnici su istraživali oblik zaboravljanja poznat kao retroaktivna interferencija, kad različita iskustva bliska u vremenu mogu prouzrokovati zaboravljanje nedavno formiranih sećanja.

U njihovoj studiji, trebalo je da miševi asociraju neki specifični predmet sa određenim kontekstom ili prostorijom, a zatim da prepoznaju taj predmet koji je izmešten iz prvobitnog konteksta. Međutim, miševi su zaboravljali te asocijacije kad je konkurentnim iskustvima dozvoljena „interferencija“ sa prvim sećanjem.

Radi izučavanja posledica ovog oblika zaboravljanja na samu memoriju, neuronaučnici su genetski obeležili kontekstualni „engram“ (grupu moždanih ćelija koje skladište određeno sećanje) u mozgovima miševa i pratili aktivaciju i funkcionisanje tih ćelija nakon što je došlo do zaboravljanja.

U suštini, koristeći tehniku zvanu optogenetika otkrili su da je stimulacija ćelija engrama pomoću svetla vratila naizgled izgubljena sećanja u više od jedne bihevioralne situacije. Štaviše, kad su miševima data nova iskustva u vezi sa zaboravljenim sećanjima, „izgubljeni“ engrami su mogli biti prirodno obnovljeni.

Dr Tomas Rajan, docent na Fakultetu za biohemiju i imunologiju i Institutu za neuronauku na Triniti koledžu u Dablinu, kaže: „Sećanja su smeštena u grupama neurona zvanim ‘engramske ćelije’ i uspešno prizivanje tih sećanja uključuje reaktivaciju tih grupa. Logično je da se zaboravljanje dešava kad engramske ćelije ne mogu biti reaktivirane. Međutim, sve je jasnije da su sama sećanja i dalje prisutna, ali određene grupe nisu aktivirane, tako da ni sećanje nije prizvano. To je kao da su sećanja stavljena u neki sef, ali se ne možete setiti šifre za otključavanje“.

Dr Livija Autore iz Irskog istraživačkog saveta dodaje: „Naši nalazi podržavaju ideju da kompeticija između engrama utiče na prizivanje i da zaboravljeno sećanje može biti reaktivirano i prirodnim i veštačkim putem, kao i dopunjeno novim informacijama. Kontinuiran tok promena u životnoj sredini vodi do kodiranja više engrama koji se bore za konsolidaciju i ekspresiju“.

Dok neki ostaju neuznemireni, neki su predmet interferencije putem novih i preovlađujućih informacija. Međutim, sećanja koje su pretrpela interferenciju mogu se i dalje reaktivirati podsetnicima iz okoline koji vode do ekspresije sećanja ili varljivim ili novim iskustvima koja se završavaju ažuriranim bihevioralnih ishodom.

Pošto sad znamo da je „prirodno zaboravljanje“ reverzibilno u izvesnim okolnostima, ovaj rad ima značajne implikacije po bolesna stanja – kao kod ljudi sa Alchajmerovom bolešću, na primer, gde se ovi procesi svakodnevnog zaboravljanja mogu greškom aktivirati moždanom bolešću.

(Telegraf Nauka/SciTech Daily)