Katastrofalne klimatske „sprege propasti“ mogle bi početi za samo 15 godina

Toplotni talas koji ruši rekorde visokih temperatura u pet evropskih zemalja sada je nad Grenlandom, ubrzavajući topljenje ostrvske ledene ploče i uzrokujući velike gubitke leda na Arktiku. Foto: Tanjug/Caspar Haarløv, Into the Ice/AP

Zemljini ekosistemi možda jure ka propasti koja će se desiti mnogo ranije nego što su naučnici mislili, upozorava nova studija o klimatskom zagrevanju naše planete, prenosi Live Science.

Preporučujemo

Prema tom istraživanju, više od petine svetskih potencijalno katastrofalnih „kritičnih tačaka“ – kao što su topljenje arktičkog permafrosta, kolaps grenlandskog ledenog pokrova i nagla transformacija amazonske šume u savanu – mogle bi se desiti već 2038.

U klimatologiji, „kritična tačka“ je prag iza kog se neki lokalizovani klimatski sistem, ili „kritični elemenat“, ireverzibilno menja. Na primer, u slučaju kolapsa grenlandskog ledenog pokrova bi se takođe smanjila količina snežnih padavina u severnom delu ostrva, što bi velike delove pokrova učinilo nepovratnim.

Ipak, nauka iza ovih dramatičnih transformacija slabo je shvaćena i često zasnovana na previše pojednostavljenim modelima. Sad je novi pokušaj da se shvati njihovo funkcionisanje, objavljen 22. juna u časopisu Nature, otkrio da bi se mogle desiti mnogo ranije nego što smo mislili.

„Više od petine ekosistema širom sveta je u opasnosti od propadanja“, rekao je koautor nove studije Sajmon Vilkok, profesor održivog razvoja na Univerzitetu Bangor u Ujedinjenom Kraljevstvu. „Međutim, interakcija trajnih stresova i ekstremnih događaja ubrzava nagle promene koje bi lako mogle biti van naše kontrole. Kad dostignu kritičnu tačku, prekasno je“.

Nasuprot dobro ustanovljenoj vezi između spaljivanja fosilnih goriva i klimatskih promena, studija kritičnih tačaka je mlada i kontroverzna nauka.

Da bi razumeli kako rastuće temperature i drugi faktori ekološkog stresa mogu izazvati propast kompleksnih ekosistema, naučnici koriste kompjuterske modele da pojednostave dinamiku ekosistema, što im omogućava da predvide sudbinu tih ekosistema – i kada bi njihove kritične tačke mogle biti dostignute.

Međutim, ako te simulacije propuste neki važan elemenat ili interakciju, njihove prognoze mogu biti decenijama daleko od cilja. Na primer, Međuvladina komisija za klimatske promene(najvažnije telo Ujedinjenih nacija za procenu nauke o klimi) saopštila je u najnovijem izveštaju da bi amazonska šuma mogla do 2100. dostići kritičnu tačku koja će je pretvoriti u savanu.

Istraživači koji stoje iza nove studije kažu da je ovo predviđanje previše optimistično.

Oni smatraju da većina studija o kritičnim tačkama gradi matematiku u svojim modelima tako da se fokusira na jednog preovlađujućeg pokretača propasti, na primer deforestaciju u Amazoniji. Međutim, ekosistemi se ne bore sa samo jednim problemom, već sa mnoštvom destabilizujućih faktora koji se nadopunjuju. Na primer, Amazonija se takođe suočava sa rastućim temperaturama, degradacijom zemljišta, zagađenjem vode i pritiskom na vodni sistem.

Da bi istražili interakcije tih elemenata i da li te interakcije mogu ubrzati propast sistema, naučnici su napravili kompjuterske modele dva jezerska i dva šumska ekosistema (uključujući model propasti civilizacije na Uskršnjem ostrvu) i izveli ih više od 70.000 puta prilagođavajući varijable.

Nakon testitanja sistema u brojnim modovima – sa samo jednim delujućim uzrokom propasti, sa više delujućih uzroka i sa svim uzrocima uz uvođenje nasumičnog šuma radi imitiranja fluktuacija u klimatskim varijablama – naučnici su došli do nekih zabrinjavajućih zaključaka: više uzroka propasti koji deluju zajedno doveli su naglu transformaciju nekih sistema do 80% bliže današnjem danu.

Čak i kad glavnom uzroku propasti nije dozvoljeno da se povećava tokom vremena, 15% propasti desilo se samo zbog novih elemenata.

„Naš glavni zaključak iz četiri ekološka modela jeste da bi ekosistemi mogli propasti 30-80% ranije u zavisnosti od prirode dodatnog stresa“, rekao je koautor Džon Diring, profesor fizičke geografije na Sautemptonskom univerzitetu.

„Tako da, ako su prethodne kritične tačke predviđene za 2100. godinu (77 godina od sad), mi ukazujemo da bi se mogle desiti 23 do 62 godine ranije u zavisnosti od prirode stresova“.

„To ima potencijalno velike implikacije za našu percepciju budućih ekoloških kriza“, rekao je koautor Gregori Kuper, istraživač klimatskih sistema sa Šefildskog univerziteta.

„Iako trenutno nije moguće predvideti kako će klimatski izazvane kritične tačke i efekti lokalnih ljudskih delovanja na ekosisteme biti povezani, naši nalazi pokazuju potencijal da jedni jačaju druge. Bilo koji rastući pritisak na ekosisteme biće izuzetno štetan i može imati opasne posledice“.

(Telegraf Nauka/Live Science)