Velike bele ajkule sele se na sever

Foto: Shutterstock

Velike bele ajkule su nekad bile retke u severnim vodama, ali postaju sve uobičajeniji prizor. Do 2006, velike bele ajkule su registrovane samo 32 puta kod istočne obale Kanade, ali ovi alfa predatori se sad pojavljuju tamo gotovo svakodnevno. Radi isticanja ovog intrigantnog poteza ajkula, „Ajkula ispod nule“, novi program televizije National Geographic, istražuje faktore koji teraju ove životinje u hladne severne vode.

Dok se velike bele ajkule (Carcharodon carcharias) šire na sever, napadi ajkula su tamo takođe u porastu, mada u vrlo malim razmerama. Generalno gledano, napadi velikih belih ajkula su krajnje neuobičajeni; studija objavljena ranije ovog meseca pokazuje da gotovo nisu zainteresovane da jedu ljude. Na severu Atlantika, ovi napadi su čak još ređi, piše Live Science.

Preporučujemo

Međutim, 63-godišnja Džuli Dimperio Holovah je plivala kod obale ostrva Bejli u Mejnu i pretrpela ugriz, kako se veruje, velike bele ajkule – ajkula je iza sebe ostavila delić zuba. Bio je to prvi dokumentovani smrtonosni napad ajkule u toj državi. Sledeće godine, 21-godišnja žena je ugrizena kod obale ostrva Kejp Breton u Kanadi, ali je preživela. To je bio prvi put od 1800-ih, prema kanadskom registru napada ajkula, da je velika bela ajkula nekoga napala u blizini kanadske obale.

„Šta te bele ajkule rade ovde?“, upitao se u programu „Ajkula ispod nule“ Greg Skomal, biolog iz Masačusetske službe za morsko ribarstvo. „Šta ih privlači?“.

Ove alfa predatore u hladne vode privlači obilje omiljenog plena – foke. Populacija foka u toj oblasti je drastično skočila sa oko 2.300 jedinki u 1960. na 380.000 u 2017. tokom poslednjih 60 godina, zahvaljujući zaštitnim merama kao što je američki Zakon o zaštiti morskih sisara iz 1972.

„Mnogi misle da su bele ajkule u vodama kod Nove Engleske i Kanade nov fenomen, ali postoje neka izuzetna svedočanstva ribara o belim ajkulama u tom regionu od početka do sredine 20. veka – i ranije – pre nego što su populacije ajkula oštro opale“, rekla je Megan Vinton, naučni saradnik u Organizaciji za zaštitu atlantske bele ajkule. Vinton je u timu koji istražuje premeštanje velikih belih ajkula u severne vode.

Sve veći broj viđanja ajkula je prouzrokovan obiljem plena i povećanjem broja ajkula, dodala je ona. U 20. veku, populacija velikih belih ajkula je drastično opala, smanjivši se za oko 80%. Da bi se zaustavio taj pad, usvojeni su razni zakoni SAD za zaštitu belih ajkula, i njihov broj se vraća na zdrav nivo.

„Ono što sad vidimo je rekolonizacija nekadašnjeg područja dok se vrsta oporavlja i dok populacija foka, jednog od njenih omiljenih jela, raste nakon mera koje su u 1970-im uvedene radi zaštite morskih sisara“, rekla je Vinton. „Međutim, pošto je njihov broj bio vrlo mali i bilo ih je vrlo teško proučavati u ovom regionu dugo vremena, znamo veoma malo o ponašanju belih ajkula u severnom delu njihovog područja, zbog čega je bilo veoma uzbudljivo biti deo ove ekspedicije“.

Ona kaže da su premeštanja koja sad vidimo samo početak. Velike bele ajkule su delimično toplokrvne, tako da iako mogu da prežive u hladnoj vodi – njihova omiljena teperatura je između 10 i 26,5 stepeni. Temperature vode kod Nove Škotske, na primer, geralno tek premašuju donju granicu tokom četiri meseca godišnje.

Međutim, klimatske promene menjaju temeprature okeana širom planete – i okean koji se zagreva će verovatno promeniti geografsko područje belih ajkula. „Vode kod severistočkih SAD i Kanade su među najbrže zagrevajućim okeanskim regionima na svetu“, rekla je Vinton.

„Naučnici već registruju premeštanja na sever kod drugih vrsta, a bele ajkule i njihov plen verovatno neće biti izuzeci. Dok okean nastavlja da se zagreva, bele ajkule će se verovatno seliti dalje na sever i ostajati u severnim vodama duže. Nema sumnje da će klimatske promene imati veliki uticaj na sav živi svet u okeanu i da su premeštanja koja sad vidimo verovatno samo početak“, dodala je.

(Telegraf Nauka/Live Science)