Ljudi potopljene zemlje: Homo erektus se ponovo uzdiže u moreuzu Madura

Ispod talasa između ostrva Java i Madura, naučnici su pronašli prve podvodne fosile homo erektusa — otkrivajući izgubljeni svet koji je nekad bio pun života.

Naučnici su prvi put otkrili fosilizovane ostatke prastarih ljudi sa predela koji više ne postoji — zemlje koju je sada progutalo more između Jave i Madure. Dva fragmenta lobanje izvučena iz moreuza Madura, severno od Surabaje, identifikovana su kao ostaci homo erektusa, dugovečnog pretka modernih ljudi koji je nekada živeo na prostoru današnje Jugoistočne Azije, piše ArkeoNews.

Preporučujemo

Otkriće istraživača sa Lejdenskog univerziteta, Tokijskog univerziteta i indonežanskog Geološkog muzeja u Bandungu predstavlja prve fosile hominina iskopane iz potopljenog Sundskog šelfa — ogromne ravnice koja je nekad povezivala mnoga današnja indonežanska ostrva.

Njihov pronalazak pruža redak uvid u život na Sundalendu, praistorijskom kontinentu koji je bio pun života pre nego što ga je pre otprilike 130.000 godina progutalo more.

„Shvatili smo da držimo kosti ljudi koji su živeli na kopnu koje je sada duboko pod vodom. To menja način shvatanja priče o Javanskom čoveku“, kažu istraživači.

Fosili su se pojavili slučajno tokom radova na uklanjanju peska između 2014. i 2015. godine, kad je oko pet miliona kubnih metara materijala sa morskog dna uklonjeno da bi se izgradilo veštačko ostrvo kod Gresika na Javi.

Nakon završetka radova, tamošnji žitelji i istraživači su primetili svetlucanje fosila na iskrčenom zemljištu — više od 6.700 ostataka kičmenjaka, od prastarih slonova i bivola do dva ključna fragmenta lobanje hominina koja će prepraviti regionalnu praistoriju.

Datiranje pomoću optički stimulisane luminescencije (OSL) pokazalo je da je drevna dolina reke iz koje kosti dolaze bila aktivna pre 162.000 i 119.000 godina, tokom glacijalnog perioda poznatog kao Morski izotopski stadijum 6.

Tada su nivoi mora bili znatno niži i otkrivali su Sundski šelf kao plodnu niziju sa velikim rekama poput reke Solo, koja se nekad pružala mnogo dalje od moderne Jave do prostora današnjeg moreuza Madura.

Fosilizovane kosti — desni frontalni fragment i temeni deo lobanje — bile su očuvane u drevnom rečnom pesku, a kasnije zatrpane i zapečaćene ispod morskih sedimenata kad je okean ponovo prekrio dolinu.

Detaljni CT snimci i morfološka poređenja pokazuju da fosili blisko odgovaraju kasnim pripadnicima vrste homo erektus iz Ngandonga i Sambungmakana u centralnoj Javi. Ove poznate lokacije, uz gornji tok reke Solo, dugo su predstavljale najmlađu poznatu populaciju homo erektusa na Zemlji. Novi nalazi potvrđuju da ovi hominini nisu bili ograničeni na unutrašnjost Jave, već su naširoko naseljavali sada nestale ravnice Sundalenda.

Frontalna kost iz moreuza Madura prikazuje prav obrvni greben i slabo postorbitalno suženje, karakteristike kasnijih javanskih homo erektusa, a ne ranijih, primitivnijih oblika. Takođe nedostaju izražene frontalne sinusne šupljine tipične za ranije lobanje, što ukazuje na evolucioni napredak ka lakšoj kranijalnoj arhitekturi.

Zanimljivo, istraživači primećuju da je obrvni greben ovog primerka tanji nego većina odraslih uzoraka — moguće da je od mlade ili vitkije individue. Ipak, anatomija ga jasno smešta u poslednju evolucionu fazu homo erektusa na Javi.

Život na izgubljenom kontinentu Sundalend

Tokom srednjeg pleistocena, Sundalend je bio dugačka tropska kopnena masa koja je povezivala Sumatru, Javu, Borneo i matično azijsko kopno. Umesto ostrva, region je bio neprekidno prostranstvo savana, šuma i rečnih dolina koje su obezbeđivale obilje hrane i vode. Fosilna fauna iz moreuza Madura — uključujući drevne slonove (Stegodon trigonocephalus), divlje bivole i jelene — daje sliku otvorenih, travnatih predela sa velikim krdima i postojanim rekama.

Foto: J. H. McGregor, J. Arthur Thomson., Public domain, via Wikimedia Commons

Takva okruženja bila su idealna za homo erektusa, koji se oslanjao na rečne koridore za svežu vodu, kamenje za oruđa i lov na životinje. Autori studije kažu da su ti vodeni putevi bili od životnog značaja širom izloženog Sundskog šelfa, omogućavajući homininima da migriraju, love i možda uspostavljaju odnose sa drugim populacijama, mnogo pre nego što je more preuzelo njihov svet.

Kada se led otopio i nivo mora porastao pre oko 130.000 godina, te ravnice su nestale ispod talasa. Ljudi koji su tamo živeli su ili nestali ili se povukli na viša područja Jave — ostavljajući za sobom pejzaž zatrpan ispod 30 metara blata i gline.

Dosad su svi fosili homo erektusa u Jugoistočnoj Aziji pronađeni na suvim i kopnenim mestima. Otkriće iz moreuza Madura dokazuje da podvodni fosilni depoziti mogu opstati i čak sadržati ključne dokaze o ljudskoj evoluciji.

„Ovo menja igru“, kažu istraživači. „Sad znamo da se važni delovi naše evolucione prošlosti nalaze na morskom dnu. Sundalend možda krije još mnogo informacija o tome kako su se rani ljudi prilagođavali promenama klime i terena“.

Otkriće takođe podstiče raspravu o tome u kakvim je odnosima homo erektus bio s drugim arhaičnim ljudima u regionu — poput malenog homo floresiensisa sa ostrva Flores i misterioznih denisovanaca, čiji genetski tragovi i dalje postoje u DNK modernih Australijanaca i Papuanaca. Da li su nizije Sundalenda služile kao raskrsnica za ove drevne populacije? Fosilni tragovi su zasad previše oskudni da bi dali odgovor — ali moreuz Madura nagoveštava da se odgovori možda kriju ispod talasa.

Istraživači svoj rad nazivaju početkom „podmorske zooarheologije“ — istraživanja drevnih ljudskih staništa izgubljenih u okeanu. Moderne tehnologije poput sonarnog mapiranja visoke rezolucije i podvodnih iskopavanja mogle bi uskoro otkriti čitave pleistocenske predele na Sundskom šelfu.

Implikacije sežu mnogo dalje od Indonezije. Dok današnji globalni nivoi mora rastu, potopljena istorija Sundalenda podseća nas da su se obalske linije uvek pomerale, odnoseći sa sobom čitave civilizacije – ili vrste.

„Svako zrno peska koje uzmemo sa morskog dna može sadržati neko poglavlje ljudske istorije“, kažu istraživači. „Tek počinjemo da čitamo tu priču“.

(Telegraf Nauka/ArkeoNews)