Neki dinosaurusi mogli su se uspraviti kao džinovi — dok nisu previše narasli

Neki dinosaurusi mogli su stajati uspravno kao džinovi — ali samo dok su bili dovoljno mladi da bi to mogli uraditi.

Neki manji sauropodi su mogli stajati na zadnjim nogama sa iznenađujućom lakoćom, što im je omogućavalo pristup hrani na većoj visini i odbrambenu prednost. Kompjuterske simulacije pokazuju da su njihove kosti bolje podnosile stres nego kosti njihovih većih rođaka. Međutim, dok su rasli, sama težina je činila ovaj položaj mnogo težim za održavanje. Ono što je počelo kao korisna veština u mladosti postalo je ograničeniji, strateški potez u odraslom dobu.

Preporučujemo

Pre oko 66 miliona godina, dve vrste dugovratih, četvoronožnih dinosaurusa isticale su se među drugim sauropodima. Imali su sposobnost da se usprave na zadnje noge i ostanu uspravni u dužim intervalima. Ovaj položaj im je verovatno pomagao da dohvate lišće visoko na drveću i možda činio da izgledaju veći i strašniji za predatore.

Brazilski uberabatitan i argentinski neuquensaurus imali su otprilike veličinu modernih slonova. Iako smatrani malim u poređenju sa drugim sauropodima, odrasli uberabatitani su možda dostizali dužine do 26 metara, što ih čini najvećim dinosaurusima iz Brazila.

Međutim, njihova sposobnost da ostanu uspravni tokom dužih perioda je izgleda bila ograničena na mlađe jedinke.

Kako su naučnici merili stres kostiju

Da bi razumeli kako su ovi dinosaurusi izvodili ovo ponašanje, istraživači su koristili kompjuterski pristup koji se obično primenjuje u inženjerstvu. Njihov cilj je bio da procene koliko stresa je trpela butna kost usled gravitacije i telesne težine kad su životinje stajale na dve noge.

„Manji sauropodi poput ovih imali su strukturu kostiju i mišića koja im je omogućavala da lakše i duže stoje na dve zadnje noge. Veći su verovatno takođe mogli da stoje, ali kraće vreme i sa više nelagodnosti, pošto je položaj stvaljao butnu kost pod veliki stres“, kažu istraživači sa Inženjerskog fakulteta Državnog univerziteta Sao Paulo.

Kreirane su digitalne rekonstrukcije butnih kostiju sedam različitih sauropoda. Ove vrste su predstavljale niz evolucionih grana, veličina tela i skeletnih osobina. Modeli su napravljeni pomoću fosilnih primeraka iz muzejskih kolekcija širom sveta.

Južnoamerički sauropodi pokazuju manji stres

Istraživači izveli simulacije koje predviđaju kako materijali reaguju na sile i druge fizičke uslove. Ova tehnika se često koristi u inženjerskim projektima kao što je dizajn mostova.

„Jedna simulacija se bavila ekstrinsičnim scenarijem, silom koja dolazi spolja ka unutra - u ovom slučaju, gravitacija i sopstvena težina životinje. Drugi scenario bio je intrinsičan - sila koju bi mišići vršili na butnu kost“, kažu istraživači.

Kombinacija ova dva scenarija procenila je ukupan stres koji je svaki dinosaurus doživeo. Dve južnoameričke vrste, juvenilni uberabatitan ribeiroi i neuquensaurus australis, pokazale su najniže nivoe stresa na butnim kostima. Obe su živele tokom kasne krede, pre oko 66 miliona godina.

„Oni su imali snažnije butne kosti i mogli su bolje da distribuiraju stres. Veći su imali vrlo velike mišiće i čak džinovske butne kosti, ali nedovoljno da podrže njihovu težinu. To ne znači da nisu mogli da se usprave, ali su verovatno birali najbolje vreme da to rade, pošto je taj položaj morao biti neugodan“, kažu istraživači, napominjući da su odrasle jedinke uberabatitana, za razliku od mlađeg primerka, verovatno bile suočene sa istim izazovima kao i drugi veliki sauropodi prilikom pokušaja da se usprave.

Zašto je uspravan položaj bio važan

Stajanje na dve noge je verovatno davalo nekoliko prednosti. Kao biljojedi, sauropodi su mogli da dohvate višu vegetaciju koja bi inače bila van domašaja. Ovaj položaj je možda takođe imao ulogu u parenju, pomažući mužjacima da se popnu na ženke ili da ostave vizuelni utisak. Osim toga, uspravljanje je moglo učiniti da izgledaju veći, potencijalno odvraćajući predatore.

Istraživači ističu da njihove simulacije nisu uključivale hrskavicu, koja je možda pomogla u apsorpciji stresa u zglobovima. Takođe nisu uzeli u obzir ulogu repa, koji je mogao pružiti dodatnu podršku.

Pošto hrskavica nije direktno proučavana ni kod jednog od primeraka, pretpostavljeno je da je funkcionisala slično kod svih. „Alat koji koristimo je veoma efikasan za poređenja, čak i ako odgovor nije precizan pojedinačno. Poredeći predstavnike različitih loza, možemo dobiti prilično tačnu sliku kako su se ove životinje ponašale pre više miliona godina“.

(Telegraf Nauka/Science Daily)