Nešto vrlo čudno se desilo u okeanu nakon udara asteroida koji je ubio dinosauruse

Ne umire sve prilikom masovne ekstinkcije. Morski život se oporavio na različite i iznenađujuće načine nakon udara asteroida pre 66 miliona godina. Prastari fosili su sve zabeležili.

Pre oko 66 miliona godina, asteroid je udario u našu planetu. Posledice su bile neposredne i strašne. Dokazi pokazuju da je oko 70% vrsta izumrlo u geološkom trenutku, i to ne samo čuveni dinosaurusi. Vladari okeana su takođe bili uništeni, od mozazaurusa – grupe akvatičnih reptila na vrhu lanca ishrane – do izvanredno oklopljenih rođaka lignji zvanih amoniti.

Preporučujemo

Čak su i grupe koje su preživele katastrofu, poput sisara, riba i biljaka cvetnica, pretrpele velika opadanja populacija i gubitke vrsta. Beskičmenjaci u okeanima nisu imali mnogo više sreće.

Međutim, na morskom dnu se razvijala pasivna grupa životinja koja je ostavila fantastična fosilna svedočanstva i nastavlja da se razvija danas: školjke (Bivalvia ).

Šta se desilo ovim stvorenjima prilikom događaja ekstinkcije i kako su se oporavile je značajna priča, o prošlosti i budućnosti biodiverziteta.

Morske školjke su izgubile oko tri četvrtine vrsta tokom masovne ekstinkcije koja je označila kraj perioda krede. Paleobiolozi su očekivali da bi gubitak tako mnogo vrsta uveliko smanjio različitost uloga koje školjke imaju u svojim životnim sredinama, tj. modelima života.

Međutim, to se nije sedilo. Proučavajući fosile hiljada vrsta školjki, istraživači su otkrili da je barem jedna vrsta iz gotovo svih njihovih modela života, bez obzira koliko bili retki ili specijalizovani, preživela događaj ekstinkcije.

Statistički, to nije trebalo da se desi. Ako ubijete 70% vrsta školjki, čak i nasumice, neki modeli života bi trebalo da nestanu.

Većina školjki se srećno zagnjuri u pesak i blato, hraneći se fitoplanktonom koji flitriraju iz vode. Međutim, druge su usvojile hemosimbionte i fotosimbionte – bakterije i alge koje proizvide nutrijente za školjke od hemikalija ili sunca u zamenu za smeštaj. Neke su čak postale mesožderi. Neke grupe, uključujući ostrige, mogu položiti cement koji se stvrdnjava ispod vode, a dagnje se drže za stene ispredajući svilena vlakna.

Smatralo se da su efekti udara asteroida eliminisali ove specijalizovanije oblike života blokirajući svetlost i remeteći ogroman deo lanca ishrane: fotosintetičke alge i bakterije. Umesto toga, većina je opstala, iako je biodiverzitet bio zauvek poremećen pošto se pojavila nova ekološka sredina. Vrste koje su nekad bile dominantne borile su se za opstanak, dok su evolucione novajlije zauzimale njihovo mesto.

Razlozi zašto su neke vrste preživele, a druge nisu, ostavljaju mnogo pitanja za istraživanje. One koje su filtrirale fitoplankton iz vodenog stuba doživele su neke od najvećih gubitaka, kao i vrste koje su se hranile organskim ostacima i nisu se toliko oslanjale na Sunčevu energiju. Uske geografske distribucije i različiti metabolizmi možda su doprineli ovim obrascima ekstinkcije.

Oporavak biodiverziteta

Život se obnovio nakon svake od pet velikih masovnih ekstinkcija u Zemljinoj prošlosti, prevazilazeći najviše nivoe ranijeg diverziteta. Bogata fosilna svedočanstva i spektakularan ekološki diverzitet školjki daje sjajnu mogućnost za izučavanje tih obnova u cilju razumevanja kako se ekosistemi i globalni biodiverzitet oporavljaju nakon ekstinkcija.

Ekstinkcija izazvana udarom asteroida uništila je neke uspešne oblike života i otvorila vrata za druge da dominiraju novim okruženjem.

Dok mnogi ljudi žale zbog nestanka dinosaurusa, malakolozima nedostaju rudisti. Ove neobično oblikovane školjke ličile su na džinovske kornete za sladoled, ponekad dostižući veličinu preko jednog metra, a dominirale su plitkim, tropskim morima mezozoika kao ogromne skupine uvrnutih individua, slično današnjim koralnim grebenima. Barem mali broj je bio utočište fotosimbiotičkim algama, koje su im obezbeđivale nutrijente i rast, umnogome kao u slučaju modernih korala.

Danas džinovske školjke roda Tridacna i njihovi rođaci ispunjavaju delove tih specifičnih fotosimbiotičkih životnih stilova koje su nekad zauzimali rudisti, ali im nedostaje zapanjujući diverzitet vrsta.

Masovne ekstinkcije bitno menjaju postojeće stanje. Same ekološke odlike nisu u potpunosti predvidele obrasce ekstinkcije, niti potpuno objašnjavaju obnovu.

Takođe, puko preživljavanje nije nužno davalo prednost dok su se vrste diverzifikovale u svojim starim i ponekad novim modelima života – i mali broj tih novih modela dominira ekološkom sredinom danas.

Kao rudisti, trigonidne školjke su imale mnogo vrsta pre događaja ekstinkcije. Ove vrlo ukrašene školjke gradile su delove svojih ljuštura pomoću superjakog biomaterijala poznatog kao sedef i imale su komlikovane veze između kapaka.

Međutim, iako su preživele ekstinkciju, što je trebalo da ih dovede u odličnu poziciju da ponovo akumuliraju vrste, njihova diverzifikacija je bila slaba. Druge vrste školjki koje su živele na isti način su se, pak, raširile, redukujući ovu nekada moćnu i globalnu grupu na nekoliko vrsta koje se sad mogu pronaći samo kod australijske obale.

Lekcije za današnje okeane

Ovi neočekivani obrasci ekstinkcije i opstanka mogu dati lekcije za budućnost. Fosilna svedočanstva nam pokazuju da biodiverzitet ima tačke propasti, obično prilikom kombinacije velikih promena klime i životne sredine. Ne samo da vrste nestaju, već je i ekološka sredina razorena.

Mnogi naučnici veruju da bi trenutna kriza biodiverziteta mogla prerasti u šestu masovnu ekstinkciju, ovaj put izazvanu ljudskim aktivnostima koje menjaju ekosisteme i globalnu klimu.

Korali, čiji grebeni su dom za skoro četvrtinu poznatih morskih vrsta, suočavaju se sa masovnim izbeljivanjem dok sve toplija okeanska voda ugrožava njihovu budućnost. Acidifikacija zbog toga što okeani apsorbuju više ugljen-dioksida takođe može oslabiti oklope organizama bitnih za okeansku mrežu ishrane.

Nalazi sugerišu da će u budućnosti opravak od događaja ekstinkcije verovatno rezultirati veoma različitim spojevima vrsta i njihovih modela života u okeanima. I rezultati možda neće biti u skladu sa ljudskim potrebama ako vrste koje obezbeđuju većinu usluga u eksistemu budu genetski ili funkcionalno dovedene do ekstinkcije.

Globalni okeani i njihovi stanovnici su složeni i teško je predvideti putanju biodiverziteta dok se obnavlja – čak i kad su pritisci ekstinkcije redukovani.

Milijarde ljudi zavise od okeana radi hrane. Kao što je istorija školjki pokazala, bitna izmena sistema – broja vrsta u svakom modelu života – neće se sledećeg puta nužno srediti u poredak koji može nahraniti toliko ljudi.

(Telegraf Nauka/Live Science)