Nove vrste džinovskih fosilnih kengura

Tri nove vrste su iz izumrlog roda Protemnodon, koji je živeo od pre oko pet miliona do 40.000 godina, a jedna je otprilike dvostruko veća od najvećeg današnjeg crvenog kengura.

Ovo istraživanje prati otkriće više kompletnih fosilnih skeleta kengura na prostoru jezera Kalabona u sušnoj Južnoj Australiji iz 2013, 2018. i 2019, piše Phys.org.

Preporučujemo

Nova studija je preispitala sve vrste Protemnodona, otkrivajući da su se prilično razlikovale međusobno. Adaptirale su se na život u različitim sredinama i čak su skakale na različite načine.

Protemnodon bi izgledao slično sivom kenguru, ali generalno zdepastije i mišićavije. Dok su neke vrste imale oko 50 kilograma, druge su bile mnogo veće od bilo kog živog kengura.

Međutim, jedna nova vrsta – Protemnodon viator – bila je mnogo veća, sa težinom do 170 kilograma. To je otprilike dvostruko kao najveći muški crveni kenguri.

Protemnodon viator je bio dobro prilagođen na svoju suvu životnu sredinu centralne Australije, živeći u sličnim oblastima kao današnji crveni kenguri. Imao je duge udove, mogao je da skače prilično brzo i efikasno. Njegovo ime – viator – na latinskom znači „putnik“.

Australijski istraživači su otkrili još dve nove vrste – Protemnodon mamkurra i Protemnodon dawsonae – ispitujući rad prethodnik istraživača, uključujući britanskog prirodnjaka Ričarda Ovena, koji je skovao termin „dinosaur“ u viktorijanskoj Engleskoj.

Prvu vrstu Protemnodona opisao je 1874. britanski paleontolog Oven, sledeći tadašnji uobičajeni pristup – fokusiranje uglavnom na fosilne zube. Uočio je neznatne razlike između zuba svojih uzoraka i opisao šest vrsta Protemnodona.

Naredna istraživanja su odbacila neke od tih ranih opisa; međutim, nova studija se slaže u pogledu jedne vrste – Protemnodon anak. Ovaj prvi opisani primerak, holotip, još se nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu.

Ranije je sugerisano da su neki ili svi Protemnodoni bili četvoronošci. Međutim, naša studija pokazuje da je to tačno samo za tri ili četiri vrste Protemnodona, koji su se možda kretali slično kao kvoka ili potoru – oslanjajući se ponekad na četiri noge, a ponekad skačući na dve, kaže dr Ajzak Ker.

Novoopisana vrsta Protemnodon mamkurra je verovatno jedna od ovih. Veliki i snažan kengur sa teškim kostima, verovatno se kretao prilično sporo i neefikasno, i možda je skakao samo retko, možda samo kad bi bio uplašen. Najbolji fosili ove vrste su iz fosilne pećine na jugoistoku Južne Australije, na zemlji naroda Boandik. Ime vrste znači „veliki kengur“.

Neobično je da jedan rod kengura živi u tako različitim životnim sredinama, kaže dr Ker. Na primer, različite vrste Protemnodona naseljavale su širok niz sredina, od sušne centralne Australije do vrlo kišnih, šumovitih planina Tasmanije i Nove Gvineje.

Treća nova vrsta, Protemnodon dawsonae, poznata je iz manje fosila i predstavlja veću misteriju. Verovatno se radi o skakaču srednje brzine, poput crnog valabija. Nazvan je po australijskom paleontologu dr Lindalu Dosonu.

Istraživači su fotografisali i skenirali više od 800 primeraka sakupljenih širom Australije i Nove Gvineje, merili, upoređivali i opisivali. Posle pet godina istraživanja, objavljen je rad na 261 stranici i sa više od 100.000 reči.

Iako su fosili Protemnodona prilično uobičajeni širom Australije, uglavnom su pronalaženi „izolovani“, kao individualne kosti bez ostatka životinje. To je ograničavalo izučavanje, otežavajući utvrđivanje koliko vrsta postoji, kako ih razlikovati – i kako se razlikuju u veličini, geografskom području, kretanju i adaptacijama na prirodna okruženja.

Do pre oko 40.000 godina, svi Protemnodoni su izumrli na matičnom kopnu Australije, možda ostajući u životu malo duže na Novoj Gvineji i Tasmaniji. Ova ekstinkcija se desila uprkos njihovim razlikama u veličini, adaptacijama, životnoj sredini i geografskom opsegu.

Zbog razloga koji još nisu jasni, isto se nije desilo mnogim sličnim i blisko povezanim vrstama, kao što su valaru i sivi kengur. Objašnjenje bi uskoro moglo dati dalje istraživanje potpomognuto ovom studijom.

(Telegraf Nauka/Phys.org)