Upravo je objavljena zastrašujuća informacija: Da li je počelo da se dešava ono čega smo se svi plašili?

Ogroman sistem rotirajućih okeanskih struja u severnom Atlantiku ponaša se izuzetno neobično, verovatno zato što se približava prelomnoj tački, pokazuje nova analiza školjki morskih školjki.

Severnoatlantski subpolarni vrtlog (North Atlantic Subpolar Gyre) ima ključnu ulogu u prenosu toplote ka severnoj hemisferi i deo je mnogo većeg sistema okeanskih struja poznatog kao Atlantska meridionalna cirkulacija (AMOC). Međutim, novi dokazi ukazuju na to da subpolarni vrtlog gubi stabilnost još od 1950-ih, što znači da bi njegovo kruženje moglo znatno da oslabi u narednim decenijama, navodi se u istraživanju objavljenom 3. oktobra u časopisu Science Advances.

Preporučujemo

„To je veoma zabrinjavajuće“, rekla je vodeća autorka studije, Beatriz Arejano Nava, postdoktorska istraživačica fizičke geografije na Univerzitetu Ekseter u Ujedinjenom Kraljevstvu, za Live Science. „Subpolarni vrtlog je nedavno prepoznat kao klimatski sistem koji može dostići tačku preokreta. Još uvek moramo bolje da razumemo posledice njegovog naglog slabljenja, ali ono što do sada znamo iz malog broja objavljenih studija jeste da bi to moglo izazvati više ekstremnih vremenskih događaja, naročito u Evropi... kao i promene u globalnim obrascima padavina.“

Severnoatlantski subpolarni vrtlog je deo AMOC-a, ali može dostići svoju prelomnu tačku nezavisno od tog ogromnog sistema struja. Klimatske posledice za Evropu, posebno, bile bi slične onima koje bi izazvao kolaps AMOC-a, iako verovatno manje intenzivne, jer je AMOC mnogo veći sistem, objasnila je Arejano Nava. Međutim, upozorava ona, „čak i ako posledice nisu katastrofalne kao kod potpunog kolapsa AMOC-a, slabljenje subpolarnog vrtloga može izazvati značajne klimatske promene.“

Prethodna istraživanja sugerišu da bi AMOC mogao da se uruši u bliskoj budućnosti, jer njegov glavni „motor“ – tok guste vode sa površine severnog Atlantika i Arktika ka morskom dnu – počinje da zakazuje. Ovaj tok, koji se do sada sastojao od izuzetno hladne i slane vode, sada se razređuje otapanjem leda i zagrevanjem okeana usled globalnog porasta temperatura, pa voda na nekim mestima više nije dovoljno gusta da bi tonula. (Hladna, slana voda je gušća od toplije i manje slane.)

Slična sudbina mogla bi zadesiti i severnoatlantski subpolarni vrtlog, koji takođe zavisi od potapanja površinskih voda. Tok guste vode u središtu vrtloga održava rotirajuće struje aktivnim, rekla je Arejano Nava. Međutim, sistem delimično pokreću i vetrovi, pa potpuni kolaps nije verovatan, dodala je ona.

Severnoatlantski subpolarni vrtlog je grana AMOC-a, pa bi kolaps AMOC-a nužno podrazumevao i drastično slabljenje vrtloga. S druge strane, slabljenje subpolarnog vrtloga ne mora nužno značiti da se AMOC urušio, objašnjava Arejano Nava.

„Subpolarni vrtlog može iznenada oslabiti bez kolapsa AMOC-a“, rekla je. „To se upravo dogodilo tokom prelaska u Malo ledeno doba, u 13. i 14. veku.“

Malo ledeno doba, koje je trajalo od oko 1250. do kasnih 1800-ih godina, bilo je jedno od najhladnijih razdoblja na severnoj hemisferi nakon završetka poslednjeg ledenog doba. Prosečne temperature su pale za oko 2°C, reke i luke širom Evrope i Severne Amerike zimi su se smrzavale, što je izazvalo poljoprivredne krize i ozbiljno poremetilo srednjovekovno društvo, navodi The New Yorker. Iako su faktori poput vulkanskih erupcija i smanjene solarne aktivnosti doprineli početku Malog ledenog doba, smatra se da je severnoatlantski subpolarni vrtlog imao ključnu ulogu u njegovom jačanju.

Sa klimatskim promenama, današnji uslovi su drastično drugačiji nego u 13. veku, pa naučnici ne znaju da li bi novo Malo ledeno doba uopšte bilo moguće, rekla je Arejano Nava. Ipak, to pokazuje kakve bi klimatske posledice mogle da nas očekuju.

Tragovi u školjkama

Za potrebe nove studije, Arejano Nava i njene kolege analizirali su postojeće skupove podataka dobijene iz školjki dve vrste severnoatlantskih školjki: Arctica islandica i Glycymeris glycymeris. Školjke u svojim slojevima tokom rasta zapisuju informacije o okeanu – na primer, apsorbuju različite oblike hemijskih elemenata poput kiseonika, što naučnicima može pružiti tragove o okeanskim procesima tokom vremena.

„Zahvaljujući školjkama, imamo precizno datirane slojeve – one su poput godova u drvetu, ali u okeanu“, objasnila je Arejano Nava.

Istraživači su sastavili 25 skupova podataka kako bi napravili detaljnu rekonstrukciju ponašanja severnoatlantskog subpolarnog vrtloga u poslednjih 150 godina. Pronašli su dva snažna signala nestabilnosti. Najnoviji, koji traje i danas, ukazuje da se vrtlog približava prelomnoj tački zbog globalnog zagrevanja, što potvrđuje ranija zapažanja i istraživanja, rekla je Arejano Nava.

Ali drugi signal bio je potpuno neočekivan, dodala je. Podaci iz školjki pokazali su da je subpolarni vrtlog bio nestabilan nekoliko godina pre takozvane promene režima u severnom Atlantiku 1920-ih. Taj ranije poznati događaj karakterisalo je jačanje struja u vrtlogu. Nestabilnost subpolarnog vrtloga verovatno je izazvala tu promenu režima, a vremenski okvir ukazuje na to da je taj period nestabilnosti možda odražavao oporavak vrtloga od kolapsa tokom Malog ledenog doba, rekla je Arejano Nava.

„U nekom trenutku morao je ponovo da ojača, ali za to još nemamo potpune dokaze, jer nismo istraživali te mehanizme u detalje“, objasnila je.

Bez obzira na to da li je nestabilnost s početka 20. veka zaista bila znak povratka vrtloga na punu snagu, poklapanje između signala iz školjki i poznate promene režima 1920-ih pokazuje da su rezultati pouzdani, rekla je Arejano Nava.

„Ako primetite gubitak stabilnosti koji je praćen naglom promenom, onda možete biti sigurni da su to rani znaci predstojeće nagle promene“, zaključila je.

(Telegraf Nauka/Live Science)