Ubijanje zmajeva, ali na drugi način: Srednjovekovna čuda kojima je lečena zemlja

Ekološka farma u Vatikanu, koju je svečano otvorio prvi papa iz Reda Svetog Avgustina, samo odražava rane radove njegovog reda, tvrdi dr Kristina Ilko sa Kraljičinog koledža. Ona u novoj knjizi – „Sinovi Svetog Avgustina“ – osporava neke od glavnih predrasuda o Katoličkoj crkvi srednjeg veka i rane renesanse, saopštio je Univerzitet u Kembridžu.

Spaljena grančica trešnje koja čudesno pušta mladice, opustela močvara vraćena u stanje „vrhunske plodnosti“, izlečenje polomljene noge vola, umnožavanje prinosa kupusa… To su samo neka od zaboravljenih srednjovekovnih čuda koja dr Ilko iznosi na svetlost dana.

Preporučujemo

- Krvarenje svetih darova i stigmate su najpoznatija srednjovekovna čuda. Avgustinci dobijaju vrlo malo priznanja za to što su „čudima“ činili zemlju plodnom, lečili stoku i vraćali voćke u život. S obzirom na to da je Lav XIV postao prvi avgustinski papa, pravo je vreme da neverovatna istorija ovog reda postane poznatija. Toliko je fokusa bilo na italijanskim gradovima da smo izgubili iz vida koliko je selo bilo važno za Crkvu i renesansu – rekla je dr Ilko.

Sveti Đorđe, najpoznatiji hrišćanski ubica zmajeva, pojavljuje se na bezbrojnim slikama kao vojni svetitelj sa kopljem u ruci. Daleko manje poznat je pustinjak iz 12. veka, Giljermo od Malavale , koga su avgustinci poštovali jer je ubio zmaja običnim drvenim štapom u obliku vila.

U srednjovekovnoj Evropi, bolesti stoke, useva i ljudi često su pripisivane zmajevima, tačnije njihovom toksičnom dahu za koji se verovalo da guši selo i one koji tamo žive. Zmajevi su posebno bili povezivani sa močvarnim predelima.

Nakon što je čuo glas sa neba, Giljelmo se nastanio u Malavaleu, „lošoj dolini“, u močvarnoj regiji Marema u Toskani. Verovalo se da su toksični vazduh i strašne oluje učinili dolinu neplodnom, toliko „mračnom i užasnom“ da ni lovci nisu smeli da uđu u nju.

Ilko, istoričarka srednjeg veka sa Krlajičinog koledža, tvrdi da je Giljelmo slavljen zbog „pobede nad zmajem“ jer je pročistio truli vazduh i vratio dolini „vrhunsku plodnost“.

- Ova dostignuća nisu bila simbolična; Giljelmo je pružio ključnu javnu uslugu – pomogao je seljanima da prežive u zaista surovom prirodnom okruženju. Giljelmo je bio i ubica zmajeva sa vilama u rukama i božanski baštovan u isto vreme. Upravljanje vremenskim prilikama, obezbeđivanje dobre žetve i vraćanje zdravlja stoci morali su izgledati kao najpoželjnije božanske intervencije na selu u kasnom srednjem veku. To su bila pitanja života i smrti – rekla je dr Ilko.

Decenija istraživanja odvela je dr Ilko u dvadesetak arhiva i ona je obišla više od 60 avgustinskih lokaliteta, uključujući i neke od najnepristupačnijih ruševina. Došla je do otkrića u freskama, iluminiranim rukopisima, hagiografijama i pismima. Neki od drevnih dokumenata koje je proučavala bili su pogrešno datirani i pogrešno pripisani, što je dodatno uskraćivalo avgustincima mesto u čudesnim hronikama.

Najranija zbirka avgustinskih životnih priča koju je dr Ilko proučavala napisao je firentinski fratar 1320-ih godina i ona je do sada bila uglavnom zanemarena jer su, kako ona veruje, naučnici smatrali da su njena čuda previše „seoska“. Rukopis koji se čuva u Biblioteci Mediči Laurencijana, počinje žitijem Đovanija iz Firence koji je uz pomoć lokalnih farmera sagradio avgustinsku isposnicu Santa Lučija u Larnjanu.

Jedno od njegovih najvećih čuda bilo je izlečenje polomljene noge vola. Druga životna priča opisuje Jakopa iz Rozije kako naređuje nepouzdanom stablu jabuke da svake godine daje plodove, kao i kako umnožava kupus.

- Kada ljudi razmišljaju o religijskim redovima i njihovoj ogromnoj ulozi u renesansi, obično skreću pažnju na gradove poput Rima, Firence i Sijene. Franjevcima i dominikancima se posebno pripisuju zasluge za brzu urbanu obnovu Italije od 1200-ih godina nadalje. Malo ljudi shvata da su avgustinci crpeli većinu svoje moći iz unutrašnjosti. Njihova čuda su bila vrlo „zelena“, poljoprivredna. Sveti Franja Asiški ostaje najpoznatiji „svetac prirode“, najčuveniji po propovedanju pticama. U svetu koji je danas ekološki svesniji, avgustinci zaslužuju mnogo više pažnje – rekla je dr Ilko.

Ona tvrdi da je pozicioniranje u šumama ili pored mora bilo ključno za opstanak avgustinaca kao religijske grupe.

Red pustinjaka svetog Avgustina osnovalo je papstvo kao prosjački red spajanjem različitih pustinjačkih grupa u centralnoj Italiji 1256. godine. Zatim je, 1274. godine, Rimokatolička crkva dovela opstanak avgustinaca u pitanje jer su osnovani posle 1215. godine i nedostajalo im je kontinuirano postojanje od kasne antike. Papstvo je ponovo potvrdilo postojanje njihovog reda tek 1298. godine. Tokom ovog 25-godišnjeg perioda neizvesnosti, avgustinci su naporno radili da dokažu svoj legitimitet.

U nedostatku jednog, harizmatičnog oca osnivača, fratri su razvili ubedljivu priču o poreklu u kojoj su tvrdili da ih je osnovao direktno Sveti Avgustin. Ali dr Ilko tvrdi da su se avgustinci takođe u velikoj meri oslanjali na svoje „divlje“ baze moći - šume, planine i more – kako bi dokazali svoju starinu i autoritet.

- Direktan kontakt sa prirodom dao je fratrima legitimitet, posebne duhovne moći i pristup vrednim prirodnim resursima, uključujući drvnu građu, useve i divlje životinje - kaže dr Ilko.

Avgustinci su kasnije osnivali gradske samostane, ali su pažljivo birali lokacije koje su se graničile sa selom. U Rimu su osnovali samostan Santa Marija del Popolo na jednom od glavnih ulaza u grad, koji je sa jedne strane bio uokviren drvećem i vrtovima.

Franjevci su ranije odbili to mesto jer je bilo previše udaljeno i tamo je bilo teško „održati telo“. Lokacija je bila zlokobna: drevno stablo oraha opsednuto demonima nadvijalo se nad navodnim mestom sahrane cara Nerona, sve dok ih papa Pashal II nije uklonio 1099. godine.

Pored podizanja svesti javnosti o avgustincima, dr Ilko tvrdi da bi o ruševinama njihovih isposnica trebalo bolje brinuti i poboljšati pristup kako bi ih više ljudi moglo posetiti.

(Telegraf Nauka/University of Cambridge)