Kolika bi krila morali da imaju ljudi kad bi mogli da lete?

Da li ste nekad razmišljali o tome šta bi se desilo da imate krila? Live Science je napisao članak o tome, koji prenosimo:

"Od mnogih čudesnih stvari koje ljudi mogu da urade, ljudi nisu nikad uspeli da lete sopstvenom snagom. Ali, kada bismo mogli to da radimo, kolika bi nam bila krila?

Preporučujemo

Naravno, odgovor zavisi od veličine osobe. Ali neko teži oko 70 kilograma i visok je najmanje metar i po, imao bi raspon krila od oko 6 metara, rekao je Taj Hedrik, profesor biologije na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu. „Što sam smatrao iznenađujuće malim.“

Hedrik je došao do ove cifre koristeći jednačinu koju je razvio Robert Nads, viši predavač biologije na Univerzitetu u Mančesteru. Nads je ovu jednačinu opisao u radu objavljenom 2007. godine u časopisu Journal of Avian Biology, gde je proučavao kako se karakteristike ptičjih krila skaliraju u odnosu na telesnu masu.

Međutim, u ovom hipotetičkom scenariju ne možemo jednostavno pričvrstiti par krila i završiti priču. To bi zahtevalo potpunu reorganizaciju naše anatomije. Ako želimo da letimo, potrebne su nam i druge karakteristike, pored krila.

Prvo, moramo razmotriti kakva bi to krila bila. Klasičan prikaz anđela oslikava letećeg čoveka sa velikim, pernatim krilima koja izlaze iz leđa. Anatomski, to bi zahtevalo poseban rameni zglob, objasnio je Majkl Habib, istraživač u Institutu za dinosaure u Prirodnjačkom muzeju Los Anđelesa. Ta krila bi takođe zahtevala moćne mišiće koji bi se protezali od grudnog koša do leđa.

Prema Habibu, krila nalik na šišmiševa imala bi više smisla za ljude. U tom slučaju, cela ruka i šaka bi se pružile, stvarajući taj raspon krila od 6 metara. Ta bi krila bila obložena tankom, kožastom membranom.

Ali da bismo zaista leteli, ostatak našeg tela morao bi da proizvede dovoljno snage, što bi zahtevalo snažne mišiće. Kod ptica, prosečno 16% do 18% njihove mišićne mase otpada na mišiće za letenje, a kod nekih čak i do 30%, najviše u grudima. To važi i za šišmiše, iako je kod njih masa raspoređena kroz više različitih mišića. „To ih izdvaja od životinja koje ne lete,“ rekao je Habib.

Kod ljudi bi to izgledalo pomalo smešno. „Imali biste ogromne grudi koje izbijaju napred,“ rekao je Habib, „i super, super mišićava leđa.“

Takođe, način na koji bismo leteli zavisi od anatomije. „Ne lete svi na isti način,“ rekao je Habib. Postoji nekoliko tipova leta, a svaka leteća vrsta specijalizovana je za drugačiji stil – lepršanje, klizanje, lebdenje ili jedrenje. Svaki od ovih stilova zahteva drugačiji oblik krila. Na primer, ptice koje stalno mašu krilima imaju kraća i snažnija krila, dok ptice koje lebde, poput albatrosa, imaju znatno duža krila u odnosu na telo. Ljudi, s obzirom na svoju veličinu, verovatno bi spadali u jedriličare.

Tu je i problem poletanja, posebno s krilima dugim 6 metara i nalik onima kod šišmiša. S krilima te veličine, ne bismo mogli jednostavno da zamahnemo i uzletimo. „Ne možete mnogo mahati dok ste blizu tla,“ rekao je Hedrik.

Habib predlaže tzv. kvadrupedno poletanje, pri kojem bi svi udovi bili na tlu pre skoka u vazduh. Pterosaurusi, koji su među prvim kičmenjacima razvili sposobnost letenja pre više od 200 miliona godina, verovatno su koristili ovu tehniku, pokazuje rad iz 2010. godine koji je Habib koautor i koji je objavljen u časopisu PLOS One. Neke vrste šišmiša, poput vampirskih šišmiša, takođe hodaju i trče na sve četiri pre nego što polete.

Naravno, ljudi su u evolutivnom zaostatku. Leteće životinje usavršavale su svoju anatomiju za let milionima godina. „Bilo bi nam potrebno mnogo drugih prilagođavanja koja su ptice razvijale kroz vreme,“ rekao je Hedrik.

(Telegraf Nauka/Livescience)