Kako priroda može biti lek za usamljenost – posmatranje slepih miševa, istraživanje obale, mirisanje biljaka

Lista koristi od aktivnosti u prirodi je sve veća – istraživači sad kažu da bi priroda takođe mogla obezbediti izlečenje od usamljenosti.

„Život u Australiji i zapadnoj kulturi može biti veoma usamljen i individualistički“, kaže imigrant iz Indonezije koji sad živi u Melburnu. „Međutim, kad sedimo napolju, smejemo se i osećamo to zajedništvo, kao da sam kod kuće“.

Preporučujemo

To zajedništvo je predmet nauke. U 1980-im, u pokušaju da se gradski radnici oslobode stresa putem prirode, japanska vlada je sprovodila kampanju „kupanja šumom“. U početku se radilo o osećanju, ne o nauci, kaže Ćing Li, dokror medicine i klinički profesor na Univerzitetu Nipon u Tokiju.

Međutim, u proteklim decenijama, Li i drugi istraživači su povezali okruženost šumom sa nižim krvnim pritiskom, stabilnijim nervnim sistemom, manje hormona stresa, jačom imunskom funkcijom i nižim nivoom anksioznosti, depresije, bese i umora.

Prirodnjak Edvard Vilson je govorio da su te zdravstvene koristi proizvod „biofilije“ – urođene ljubavi prema prirodi koja je u osnovi naše gotovo univerzalne sklonosti ka interakciji sa biljkama, životinjama i drugim ljudima.

Čineći nas smirenijim i prijemčivijim, provođenje vremena u prirodi ima potencijal da nam pomogne da prevaziđemo obrasce samodestruktivnog razmišljanja koji mogu povećati usamljenost – subjektivni doživljaj, a ne objektivno stanje.

Jedna studija je otkrila da vreme provedeno u prirodi redukuje nervnu aktivnost u oblasti mozga u prefrontalnom korteksu koja je povezana sa obrascima negativnog mišljenja, ili ruminacije, i sa usamljenošću.

Sada, u pvom globalnom društvenom eksperimentu svoje vrste baziranom na prirodi – od Ekvadora do Australije – rani nalazi sugerišu da vreme provedeno sa drugima u prirodi može drastično izmeniti konverzacije o zdravlju, zdravstvenoj nezi i usamljenosti.

Kad su ljudi u prirodi, razgovaraju o tome kako su opušteni i kako se dobro osećaju, kaže Džil Lit sa Univerziteta Kolorado u Bolderu. Priroda čini ljude spremnim za promenu, osetljivim i otvorenim za nova iskustva.

Godine 2019, pre nego što je pandemija kovida učinila usamljenost globalnim zdravstvenim problemom, Lit je posmatrala zdravstvene koristi od zajedničkog baštovanstva. Zatim je pomislila na druge grupne aktivnosti bazirane na prirodi, kao što su posmatranje ptica i šetnja u prirodi, i njihov potencijal u borbi protiv usamljenosti.

„Šta bi se desilo ako bismo spojili ova tri sastojka: estetski angažman sa prirodom, učešće u aktivnosti na otvorenom i društvenu povezanost sa grupom?“

Lit i kolege su sastavili predlog za studiju nazvanu Recetas – petogodišnje istraživanje koje obuhvata šest zemalja o društvenim aktivnostima na bazi prirode kao sredstvu za smanjivanje usamljenosti, jačanje zdravlja i redukovanje pritiska na zdravstveni sistem.

U toku je četvrta godina studije, koja je već dobila podršku lokalnih zdravstvenih sistema. „Ovo može promeniti model brige tako da bude više usredsređen na ličnost, da se manje oslanja na farmaceutske intervencije i i da upotrebi naše zajednice kao deo načina brige o zdravlju“, kaže Lit.

Recetas počiva na dve sve veće hrpe dokaza. Studije otkrivaju da razni društveni recepti, od časova kuvanja do umetničkih radionica, mogu smanjiti osećanje usamljenosti, a istraživači odavno dokumentuju mnoge zdravstvene koristi od vremena provedenog u prirodi.

Nedavna studija sa Univerziteta Eksiter u Ujedinjenom Kraljevstvu otkrila je da aktivnosti u prirodi značajno popravljaju sreću i smanjuju anksioznost učesnika, ali takođe redukuju zdravstvene troškove. Analiza iz Australije pokazuje da upućivanje u prirodu doprinosi i smanjenju krvnog pritiska.

Međutim, Recetas je jedan od najvećih pokušaja da se ispitaju efekti posebno na usamljenost. U našem ubrzanom svetu, dva sata licem u lice sa drugim ljudima je vro revolucionarno i moćno za zdravlje. Ovo je prvi put da ovakvo istraživanje izvodimo u prirodi i već vidimo kako priroda stvara različite tipove društvene povezanosti, kaže Laura Kol-Planas sa Univerziteta Vik – Centralnog univerziteta Katalonije u Barseloni.

Izgleda da neke od ovih koristi zavise od dizajna. Jedna studija je otkrila da ljudi koji žive sa više zelenila u blizini svojih kuća prijavljuju manje slučajeva usamljenosti. S druge strane, ljudi koji žive u stredinama koje podstiču usamljenost – sa faktorima poput zavisnosti od automobila i nedostatka drveća – mogu doprineti slabijoj društvenoj povezanosti.

Još jedno gledište sugeriše da priroda popravlja našu pažnju. Prirodno okruženje nas tako može pripremiti za pozitivnije društvene interakcije u sadašnjosti, umesto da se opterećujemo ranijim negativnim interakcijama iz prošlosti.

Ipak, slažu se istraživači, tendencija da nas priroda podseća na prošlost može takođe biti jaka. Priroda podseća ljude na detinjstvo ili vreme sa bakom ili druga pozitivna sećanja.

Priroda često izaziva nostalgiju i lepa sećanja o domu. Iako su mnogi učesnici studije pobegli iz svojih domova, izgleda da ih priroda podseća na vreme kad su se tamo osećali bezbedno. Osećanje je uvek pozitivno.

Nastanjivanje, pak, može biti teško za azilante i cilj je da se organizuju „zabavne stvari u prirodi“, da ljudi osete pripadanje, ne samo međusobno, već i u svom novom domu.

Tokom osmonedeljnog perioda, te zabavne stvari su uključivale posmatranje slepih miševa, istraživanja plaža i šetnje u prirodi sa mirisanjem različitih biljaka. Grupne aktivnosti se osmišljavaju putem „kokreacije“ na osnovu interesovanja učesnika, kao i lokalno dostupnih sadržaja. To ponekad znači da je priroda „pasivnija“ u aktivnosti, kao prilikom jednostavnog zajedničkog obroka.

Iako nije bio deo prvobitnog plana, zajednički obrok se pokazao kao ne samo privlačan pre početka istraživanja prirode, već i kao način da se započne konverzacija, razgovor o našim različitim kulturama, i da se bolje razumemo.

Razgovor o glavnom cilju Recetasa, smanjenju usamljenosti, može biti problematičan. Ljudi postanu vrlo emocionalni ako se sve vreme razgovara o usamljenosti, tako da se priča o povezanosti, pronalaženju prijatelja i šta znači osećati pripadanje.

Jedan učesnik je rekao da je postao više vezan za grupu kao celinu, i utehu i bliskost koju je osetio u grupi. „Kad se postojanje grupe završavalo, shvatio sam koliko će mi nedostajati rutina viđanja istih ljudi svake nedelje, provođenje izvesnog vremena u prirodi i osećaj pripadanja“, kaže on. „To je na neki način eliminisalo moju usamljenost“.

(Telegraf Nauka/BBC)