Gde su svi nestali? Kako je homo sapijens ostao poslednja vrsta ljudi?

Foto: PATRICK KOVARIK / AFP / Profimedia

Pre samo 300.000 godina – treptaj oka u evoluciji – barem devet vrsta ljudi je živelo na planeti. Danas postoji samo naša vrsta – homo sapijens. I to dovodi do jednog od najvećih pitanja u priči o evoluciji čoveka – gde su sve druge nestale?

„Nije slučajnost da je nekoliko njih nestalo otprilike kad je homo sapijens počeo da se širi iz Afrike i po ostatku sveta. Ne znamo da li postoji direktna veza“, kaže profesor Kris Stringer iz Muzeja istorije prirode u Londonu.

Preporučujemo

Znamo da je od pre oko 40.000 godina homo sapijens jedina preostala vrsta čoveka iz velike i raznovrsne grupe dvonožnih hominina. Objašnjenja se kreću od dobroćudnih, da je homo sapijens imao veću stopu opstanka novorođenčadi nego drugi hominini ili da su klimatske promene gurnule ostale vrste u propast.

Druga objašnjenja sugerišu neku aktivniju ulogu – da je homo sapijens lovio ostale ljude ili se reproduktivno ukrštao s njima i asimilovao njihovu genetiku, piše Guardian.

Pre oko 300.000 godina, prve populacije homo sapijensa nastale su u Africi. Nisu izgledali kao savremeni ljudi, ali su sličniji nama nego druge vrste čoveka. Imali su visoke, zaobljene lobanje sa skoro vertikalnim čelom. Nisu imali namrgođen izgled kao neandertalci ili isturenu vilicu kao homo naledi. Takođe su imali brade, za razliku od ostalih vrsta čoveka (iako ne znamo zašto samo homo sapijens ima to ispupčenje).

Jedna studija objavljena ove godine u časopisu Nature negirala je shvatanje da je homo sapijens nastao na jedinstvenom mestu u Africi putem velikog evolucionog skoka. Analizirajući genome 290 ljudi, istraživači su pokazali da je homo sapijens potekao od barem dve populacije koje su živele u Africi milion godina, pre spajanja putem nekoliko interakcija.

Paleoantropolozi nastavljaju burnu raspravu o poslednjem pretku homo sapijensa, ali zasad nema konkluzivnih dokaza. Takođe nema jednog jedinog mesta porekla homo sapijensa. Postoje prastari ostaci ranog homo sapijensa iz Maroka, Etiopije i Južnoafričke Republike, što sugeriše da je naša vrsta potekla iz više mesta.

Sporno je i kad je homo sapijens izašao iz Afrike. Genetski dokazi sugerišu da došlo do velikog naleta sa tog kontinenta pre oko 80-60 hiljada godina. Međutim, to nije bila prva ekspedicija. Zagonetna lobanja homo sapijensa u Apidimi u Grčkoj stara je barem 210.000 godina.

Znamo da je nekoliko drugih grupacija čoveka postojalo pored homo sapijensa pre 300-100 hiljada godina. Neke su bile vrlo slične homo sapijensu. Zdepasti neandertalci su izdržavali hladno vreme u Evropi, a misteriozni denisovci su preživljavali u razređenom vazduhu na teritoriji današnjeg Sibira i Tibeta, a možda i šire.

Homo erektus, dugonoga „kosmopolitska“ vrsta – nazvana tako zbog izuzetnog geografskog opsega – još je živela u nekim delovima Indonezije. Homo longi (poznat i kao „čovek zmaj“) živeo je u Kini. Homo rhodesiensis (Homo bodoensis, Homo heidelbergensis) živeo je u centralnoj i južnoj Africi.

Druge vrste su bile prilično drugačije od nas: homo naledi, sa mozgom veličine kao kod čovekolikih majmuna, živeo je na jugu Afrike, a maleni Homo floresiensis i Homo luzonensis živeli su na ostrvima Flores (Indonezija) i Luzon (Filipini).

„Homininske vrste su verovatno izumirale sve vreme. Verovatno je neobično da mi još postojimo“, kaže prof. Elenor Šeri iz Instituta Maks Plank za geoantropologiju.

Društvena prilagodljivost

Za većinu prastarih ljudskih vrsta, fosilna svedočanstva su retkost. Homo naledi, na primer, pronađen je samo na jednom mestu u Južnoafričkoj Republici. Neke druge vrste su poznate po samo nekoliko pripadnika. U Africi, gde se homo sapijens prvo pojavio, ima iznenađujuće malo fosila ljudskih vrsta. „Ne znamo mnogo o tome koji drugi hominini su bili na sceni sa homo sapijensom“, kaže Šeri.

Međutim, ima mnoštvo podataka o neandertalcima, uključujući čitave genome ekstrahovane iz kostiju. Ovi bliski rođaci živeli su u Evroaziji do pre 40.000 godina, u malim grupama.

Naučnici mnogo manje znaju o denisovcima, ali ono što znaju izmenilo je naše shvatanje porekla čoveka. Godine 2008, u Denisovoj pećini u Sibiru, ruski arheolozi su pronašli nekoliko fragmenata homininskih kostiju, uključujući kost prsta i deo prsta noge. Hladno vreme je sačuvalo DNK koja je dala pun genom ove ranije nepoznate vrste.

Iz neandertalskog i denisovskog genoma istraživači su izveli zaključak da su živeli u malim grupama i često se međusobno parili. Neke procene na osnovu mitohondrijalne DNK (nasleđene po majčinskoj liniji) sugerišu da je, na njihovom vrhuncu, bilo oko 52.000 neandertalaca u Evroaziji pre nego što su počeli da nestaju. Druge procene kažu da je moglo biti između 20 i 50 hiljada individua.

Važna prednost koju su naši direktni preci izgleda imali bila je veličina populacije. Zbog malih veličina populacija neandertalaca i denisovaca bilo je mnogo više ukrštanja i genetika to pokazuje. Nedostatak genetske diverzifikacije učinio bi te populacije podložnijima bolesti i tako im umanjio šanse za preživljavanje.

Homo sapijens je imao veće populacije i veći genetski diverzitet. Posledice toga premašuju otpornost na bolesti. „Kod homo sapijensa vidimo veće društvene mreže preko šire teritorije“, kaže Stringer. „Široke mreže daju sigurnost pošto se u slučaju neke krize – nestašice vode ili hrane – možete preseliti u druge sredine gde nisu neprijatelji“. Takve mreže takođe omogućavaju razmenu ideja i inovacija, dodaje on.

Društvena fleksibilnost je mogla pomoći homo sapijensu da preživi klimatske promene koje bi ubile manje prilagodljive pojedince i vrste.

Profesor Aleks Timerman, direktor Centra za klimatsku fiziku u Busanu, Južna Koreja, smatra da je homo sapijens nadmašio neandertalce, što je dovelo do njihove propasti.

Pomoću simulacije širenja homo sapijensa iz Afrike i raspoloživih izvora hrane, on je testirao tri hipoteze o ekstinkciji neandertalaca: da su asimilovani, da je došlo do velike klimatske katastrofe i da je homo sapijens bio uspešniji od njih. Samo konkurentsko isključivanje može doprineti realističnoj ekstinkciji neandertalaca, kaže Timerman.

Njegov model nije ispitivao šta je mogla biti specifična konkurentska prednost, iako se moglo raditi o boljem oruđu, boljim stopama preživljavanja potomstva ili čak udruženom lovu.

Foto: Neanderthal Museum, Germany

Stringer smatra da je jedan broj malih prednosti omogućio homo sapijensu da nadmaši svoje rođake. Znamo da su neandertalci bili veoma sposobni, ali je homo sapijens bio možda malo sposobniji. Naizgled male inovacije, kao što su igle za pletenje i šivenje, mogle su prevagnuti u korist homo sapijensa. Veće društvene mreže bi takođe omogućile deljenje takvih inovacija.

Druga mogućnost je da je homo sapijens asimilovao svoje rođake u genski fond – i postoje genetski dokazi da se to desilo, ali nije sigurno da je dovelo do nestanka drugih vrsta. Neki ljudi koji sad žive u Evroaziji imaju do dva procenta neandertalske DNK. U stvari, neki genetičari tvrde da mogu sklopiti oko 40% neandertalskog genoma iz sekvenci živih ljudi.

Istovremeno, populacije u Okeaniji, koja obuhvata Australaziju, Melaneziju, Mikroneziju i Polineziju, imaju 2-4% denisovske DNK. Neke grupe imaju još veći procenat. Takođe postoji velika misterija nepoznatog pretka ljudi, koji je dao između dva i 19 odsto genetskog nasleđa ljudi koji danas žive u zapadnoj Africi.

Godine 2020, istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu sakupili su genome više od 400 osoba iz Nigerije, Sijera Leonea i Gambije. Procenili su da su se prastari ljudi ukrštali sa homo sapijensom u tom regionu u nekom trenutku u poslednjih 124.000 godina.

Da li su oni stvarno izumrli ili su i dalje sa nama na neki način?

Prof. Rebeka Akerman iz Instituta za istraživanje ljudske evolucije na Kejptaunskom univerzitetu u Južnoafričkoj Republici kaže da to zavisi od načina definisanja vrsta. Neki paleoantropolozi priznaju mnoge vrste, dok drugi priznaju samo nekoliko. „Mislim da to verovatno nisu bile baš posebne vrste, osim izrazito drugačijih kao što je homo naledi sa malim mozgom. Trebalo bi da razmišljamo o njima kao regionalnim varijantama“, rekla je ona.

Međutim, neke grupe – različite vrste ili ne – definitivno su bile uspešnije, a naši direktni preci su preživeli. To je tako u velikoj meri zbog sreće i njihovog ponašanja, što bi današnji ljudi morali da uvaže radi prevazilaženja nastupajućih izazova.

„Umrežavanje je važno, sposobnost prilagođavanja na promenu je važna, a to je sigurno nešto sa čim ćemo se svi suočiti zbog klimatskih promena“, kaže Stringer. „Čovečanstvo će se suočiti ili sa saradnjom pred tim krizama ili sa nadmetanjem. A u slučaju neandertalaca i homo sapijensa vidimo da su grupe koje su bolje sarađivale bolje prošle.“

(Telegraf Nauka/Guardian)