Lek za dijabetes tipa 1 na horizontu: Da li smo konačno blizu kraja ove bolesti?

Postoji pošalica da je lek za dijabetes tipa 1 udaljen samo pet godina i tako je već 50 godina, ali nove studije sa matičnim ćelijama i imunski lekovi nagoveštavaju da smo bliže nego ikada funkcionalnom leku za ovu bolest.

Prvi znak da nešto nije u redu bio je miris šećerne vune. Menjala sam posteljinu svom jednogodišnjem detetu. Krevet je bio mokar, ali nije bilo mirisa urina. Izgubio je bucmaste obraze. Ispijao je jutarnju šoljicu vode do kraja. I izgledao je malo umornije.

Preporučujemo

Nakon što je lekar testirao urin mog sina, pokazalo se da ima opasno visok nivo šećera u krvi. U bolnici smo dobili dijagnozu. Imao je dijabetes tipa 1, kao dva miliona dece i odraslih u Sjedinjenim Državama, što znači da mu je poremećeni imunski sistem uništio gotovo sve beta-ćelije koje proizvode insulin.

Deset godina kasnije, učenik šestog razreda osnovne škole rekao je svojoj majci: „Ima trenutaka kad ne mogu da jedem jer mi je šećer u krvi visok. Ponekad se plašim da ću umreti kad padnem baš nisko“.

Ako doživi duboku starost, promeniće senzor za merenje nivoa šećera u krvi i „mesto“ — cevčicu koja dostavlja insulin — desetine hiljada puta, provešće više od pola miliona sati sa visokim ili niskim šećerom u krvi i troškovi medicinske nege iznosiće milione dolara. Eliminisanje ovog problema bi drastično preoblikovalo njegovu budućnost, piše vebsajt Live Science o iskustvu svoje urednice.

„Mogao bih da spavam više. Ne bih morao da menjam senzore ili mesto infuzije, niti da primam injekcije,“ rekao je on. „To bi bio bolji život.“

Sad možda konačno ima istine u tome da lek nije daleko. Prvi tretmani za zamenu uništenih beta-ćelija su u kasnim fazama ispitivanja koja će verovatno biti završena u narednih nekoliko godina. Naučnici razvijaju inovativne načine da održe transplantirane ćelije živim bez teških sporednih efekata.

Mnogo prepreka ostaje pre nego što takvi tretmani mogu naširoko da se koriste kod dece sa ovom bolešću. Međutim, slika sveta nakon dijabetesa tipa 1 se pojavljuje. U ne tako dalekoj budućnosti, ljudi sa opasno nestabilnim šećerom u krvi ili oni koji već moraju da suzbijaju svoj imunski sistema iz drugih razloga mogli bi se osloboditi bolesti putem transplantacije matičnih ćelija. Nakon toga, inače zdravi odrasli i deca mogli bi dobiti transplantacije matičnih ćelija.

„Terapije zamenom ćelija su naš glavni program jer verujemo da će vrlo brzo biti obezbeđen funkcionalan lek za ljude sa dijabetesom tipa 1“, što znači da su simptomi bolesti eliminisani, kažu u organizaciji Breakthrough T1D, koja podržava istraživanje, prevenciju i lečenje ove bolesti.

Od smrtne presude do hronične bolesti

Najprimetniji simptom — „sladak miris“ urina — tipičan je znak bolesti. Diabetes mellitus (pun naziv bolesti) znači „slatka cev“ na grčkom, a simptomi su prvi put opisani pre 3.500 godina u starom Egiptu.

Danas znamo da dijabetes tipa 1 nastaje kad imunski sistem greškom uništava beta-ćelije koje proizvode insulin u pankreasu, okupljene u grupe zvane ostrvca.

Kao posledica, telo ne može da prenosi glukozu u tkiva. Umesto toga, glukoza se nakuplja u krvi, a bubrezi rade prekomerno da bi je izbacili. Istovremeno, mišićno i masno tkivo gladuju. Bez glukoze kao goriva, telo razlaže mast radi energije i pretvara je u jedinjenja zvana ketoni. Ovaj proces koji zahteva mnogo vode dehidrira telo još više, a ketoni se nakupljaju u krvi, čineći je kiselom.

Osoba sa nelečenim dijabetesom tipa 1 biće vrlo gladna i žeđna. Dok jede i pije, i urinira i urinira, telo joj se polako troši dok joj mišići i mast nestaju. Bez tretmana, osoba sa dijabetesom tipa 1 će neizbežno pasti u komu i umreti.

Rešenje za ovaj problem je insulin. Godine 1921, Frederik Banting i Čarls Best izolovali su insulin iz pankreasnih ćelijskih ostrvaca pasa i na kraju smislili kako napraviti insulin iz pankreasa krave. Nauka je transformisala dijabetes tipa 1 iz smrtne presude u hroničnu bolest — što je dostignuće zbog kojeg je Banting dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1923. godine.

Od tada smo mnogo napredovali. Ljudi sad žive decenijama nakon dijagnoze. Naučnici su napravili insulin koji deluje brže, dizajnirali insulinske pumpe koje automatski unose lek i razvili aparate koji kontinuirano mere glukozu. Ove inovacije poboljšavaju prosečne nivoe šećera u krvi i smanjuju komplikacije.

Foto:

Međutim, nijedno od ovih dostignuća nije suštinski promenilo nemilosrdnu prirodu bolesti. Ubrizgani insulin ne deluje tako brzo kao verzija koju telo proizvodi. I pošto desetine faktora — uključujući ishranu, vežbanje, stres, bolest i pubertet — mogu uticati na količinu potrebnog insulina, pacijenti su uvek u riziku od prekomernog ili nedovoljnog doziranja.

„Ovo je bolest koja zahteva neprekidnu superljudsku kontrolu“, kažu stručnjaci. Ljudi koji ubrizgavaju insulin obično se suočavaju sa satima visokog i niskog šećera u krvi svaki dan. Decenije visokog šećera u krvi mogu uništiti bubrege, oštetiti nerve i izazvati slepilo i srčane udare. Kritično nizak šećer u krvi može biti smrtonosan u roku od nekoliko sati, pošto mozak ostaje bez energije.

Uprkos medicinskim dostignućima, dijabetes tipa 1 i dalje skraćuje očekivanu dužinu života za više od deset godina u proseku.

Zamena izgubljenih ćelija

Redukcije u trajanju i kvalitetu života podstiču naučnike da nastave da tragaju za lekom za dijabetes. Samo kontrolisanje bolesti nije dovoljno.

Od 1990-ih, više od 1.000 ljudi širom sveta dobilo je transplantacije ćelijskih ostrvaca pankreasa iz kadavera; u SAD, ovo je i dalje eksperimentalna procedura, tako da se izvodi samo u kliničkim ispitivanjima. Neki od primalaca ćelijskih ostrvaca izlečeni su — bar na neko vreme.

Međutim, donorskih pankreasa iz kojih se uzimaju ćelijska ostrvca nema dovoljno. Takođe, ćelije mogu biti oštećene, ili pre ili tokom uzimanja, tako da je njihov kvalitet često loš. Kao rezultat, transplantacije ćelijskih ostrvaca iz kadavera nisu baš efikasne; pet godina nakon transplantacije, samo 1 od 10 primalaca ne mora da ubrizgava insulin.

Još jedan izazov je to što primalac mora uzimati imunosupresivne lekove doživotno. Zbog toga se kadaverske transplantacije uglavnom nude ljudima kojima je već potrebna još neka vrsta transplantacije, poput transplantacije bubrega.

Da bi transplantacije ćelijskih ostrvaca predstavljale održiv lek, moraju biti lake za masovnu proizvodnju sa dosledno visokim kvalitetom, a naučnici moraju sprečiti imunski sistem da uništava te ćelije. Dolazimo vrlo blizu prvog cilja: proizvodnji visokokvalitetnih beta-ćelija od samog početka.

Od embrionske ćelije do beta-ćelije

U poslednjih nekoliko godina, naučnici su ostvarili izvanredan napredak u razumevanju hemijske harmonije koja usmerava pluripotentne embrionske matične ćelije — ćelije koje mogu postati bilo koji tip ćelije u telu — da se pretvore u ostrvca.

Neki tretmani su već u kasnoj fazi razvoja. Na primer, biotehnološka kompanija Vertex Pharmaceuticals iz Bostona je 2025. godine izvestila da 10 od 12 pacijenata koji su primili proizvod kompanije (VX-880), napravljen iz embrionskih matičnih ćelija, u roku od godinu dana nakon transplantacije ne moraju da uzimaju insulin. I svi oni proizvode neki insulin.

Ispitivanje je počelo sa 14 učesnika, ali su dva umrla. Ipak, autori studije i verovatno nadzorna tela zaključili su da te smrti nisu povezane sa tretmanom. Kao i kod svakog potencijalnog tretmana, potrebno je još podataka da bi se videlo da li će se pojaviti problemi.

Vertex nije jedini koji radi na reprogramiranju ćelija u ostrvca. Istraživači u Kini su reprogramirali sopstvene masne ćelije žene u beta-ćelije. Jedna prednost ovog pristupa je što te ćelije nisu neposredno prepoznate kao strane jer dolaze iz pacijentovog sopstvenog tela. Međutim, mana je što bi kreiranje tretmana koji je poseban za svaku osobu verovatno bilo previše skupo za široku primenu.

Skrivanje od imunosistema

Stvaranje matičnih ćelija je samo prvi korak. Pošto se nađu u telu, moraju da prežive. To zahteva jake imunosupresivne lekove, baš kao i druge transplantacije.

Imunosupresivni lekovi — kao što su takrolimus i sirolimus — čine ljude podložnim infekcijama i mogu oštetiti bubrege, a mogu i povećati rizik od raka. Takrolimus je takođe toksičan za sama transplantirana ćelijska ostrvca.

Foto: Massachusetts Institute of Technology / Ferrari / Profimedia

Međutim, prosečno dete sa dijabetesom tipa 1 ima decenije relativno zdravog života pred sobom, tako da dovođenje njegovih bubrega i srca u opasnost zbog imunosupresivnih lekova predstavlja veći rizik nego korist.

Imunosupresija je tako gora od uzimanja insulina svakog dana. Dijabetes je velika nevolja, ali rizik od fatalnih infekcija ili većih stopa raka u cilju eliminisanja te nevolje ne čini se dovoljno vrednim.

Naučnici istražuju nekoliko načina za rešavanje problema imunskog napada. Jedan je da se transplantirane beta-ćelije učine „nevidljivim“ za imunski sistem. Jedna kompanija koristi primer trudnoće. Tokom trudnoće, 50% gena — a tako i proteina — u fetusu potiče od oca. Stoga je proučavano koji molekuli pomažu u zaštiti fetusa od imunskog napada.

Identifikovano je nekoliko. Dva molekula deluju kao jedinstveni otisci prstiju prisutni na spoljnoj strani svake ćelije u telu. Kad imunski sistem detektuje strani otisak prsta, uništava ćelije koje ga nose. Tokom trudnoće, fetus smanjuje koliko je ovih otisaka prstiju proizvedeno, naročito u placenti. Dakle, da bi se transplantirana ćelijska ostrvca zaštitila od imunskog sistema, treba se rešiti tog otiska prsta.

Međutim, to je samo prvi korak u sprečavanju odbacivanja. Određene imunske ćelije, takozvane prirodne ćelije ubice i makrofagi, neprekidno patroliraju telom i automatski će ubiti ćelije bez otiska prsta.

Istraživanje je pokazalo da ćelije prirodno proizvode specijalan molekul koji u suštini viče „Nemojte me ubiti“. Kad ćelije vrše prekomernu ekspresiju ovog molekula, makrofagi i prirodne ćelije ubice prilaze blizu transplantiranim ćelijama, ali se zatim udaljavaju, ostavljajući ih na miru.

Tako su alat za genetsku modifikaciju CRISPR i bezopasan virus upotrebljeni za modifikaciju beta-ćelija uzetih iz kadavera tako da nemaju ćelijske otiske prstiju i da prekomerno eksprimiraju molekul „nemojte me ubiti“. Ove „hipoimunske“ ćelije, u teoriji, imunski sistem toleriše.

U avgustu 2025. godine, kompanija Sana je izvestila da je ranije te godine tretirala prvog pacijenta ovim ćelijama, a u martu 2026. godine je saopštila da ćelije i dalje izbegavaju imunski sistem i proizvode insulin. Dok su veća ispitivanja bezbednosti i efikasnosti još uvek daleko, novi rezultati daju nadu da će ovaj pristup dovesti do beta-ćelija, dobijenih iz matičnih ćelija, koje ne zahtevaju imunosupresiju.

Vertex takođe istražuje genetski modifikovane transplantate matičnih ćelija koji mogu izbeći imunsku detekciju, ali još nisu testirani na ljudima.

Blaži lekovi

Drugi načini za sprečavanje odbacivanja transplantata su u razvoju. Za razliku od genetski modifikovanih ćelijskih ostrvaca, ove metode se oslanjaju na ustaljeniji put odobravanja lekova.

Jedan je lek nazvan tegoprubart, prvobitno razvijen za sprečavanje odbacivanja u slučaju transplantacije bubrega. (Takođe se ispituje kao tretman za usporavanje progresije ALS-a.)

Kad imunske ćelije prvi put prepoznaju strani protein, potreban im je drugi signal da mobilišu ostatak imunskog sistema za napad. Tegoprubart utišava taj drugi „signal za napad“ deaktiviranjem molekula zvanog ligand CD40.

U studiji sa 12 pacijenata, transplantirana su ćelijska ostrvca iz kadavera i pacijenti su dobili tegoprubart umesto standardnog leka, takrolimusa. Tegoprubart je doveo do većeg preživljavanja beta-ćelija nego što je tipično sa takrolimusom. U martu su predstavljeni rezultati da pacijenti koji su dobili transplantate više od četiri nedelje ranije još ne unose inslulin i nisu doživeli ozbiljne nuspojave ili odbacivanje.

Kasnije ove godine, tegoprubart bi trebalo da se testira kod ljudi sa bubrežnom disfunkcijom i dijabetesom tipa 1 — grupe kojoj ranije nije dozvoljavano podvrgavanje ovim transplantacijama.

Tegoprubart je samo jedan od nekoliko blažih imunosupresivnih protokola koji se trenutno proučavaju. Drugi uključuju antitimocitni globulin i teplizumab, lek za koji je pokazano da sprečava progresiju dijabetesa tipa 1 u ranoj fazi.

Nada na horizontu

Istraživanje dijabetesa tipa 1 puno je desetina obećavajućih lekova koji su na kraju bili neuspešni, tako da je pametno biti oprezan sa ovim novim pristupima.

Zaista, još uvek ima nekih problema koje treba rešiti. Na primer, kad se embrionske matične ćelije pretvore u beta-ćelije, većina dobijenih ćelija proizvodi insulin, ali neke takođe stvaraju druge hormone, kao što su glukagon, koji podiže nivo šećera u krvi, i somatostatin, koji inhibira hormon rasta. Plus, proces stvaranja ovih ćelija je naporan i dugotrajan. Povećanje obima će biti veoma skupo.

Naravno, dugoročnije studije će morati da utvrde koliko dugo će trajati transplantati matičnih ćelija i da li ih je potrebno ponovo izvoditi periodično. Mogle bi postojati i nuspojave za čiju pojavu su potrebne godine ili decenije. Štaviše, trebalo bi da budemo sigurni da su smrtni slučajevi viđeni u ispitivanju potpuno nepovezani sa tretmanom.

Istraživači su oprezni u određivanju vremenskog okvira za nastupanje budućnosti bez dijabetesa. Međutim, postoji veliko uzbuđenje i svi kažu da se napredak dešava brzo.

Svet u kom niko nema dijabetes tipa 1 je još uvek daleko. Ipak, malo po malo, funkcionalan lek stiže za sve više ljudi. Idealno bi bilo da ga svi ljudi dobiju jednog dana, ali počećemo u malom obimu i onda ići na veliko, kažu stručnjaci.

Lek verovatno neće biti dostupan još neko vreme. Međutim, znanje da nešto dolazi daje nadu. Zato bi bilo još žalosnije ako ovi tretmani ne budu uspešni.

(Telegraf Nauka/Live Science)