Napredak u medicini i genetičkim istraživanjima: Lekari i naučnici o neurotransmiterskim bolestima u Srbiji

Od ultra retkih neurotransmiterskih bolesti u Srbiji trenutno boluje oko 30 dece, ove bolesti su nedovoljno istražene, lekovi su nepoznati, a doktori imaju ograničena znanja kako da pomognu pacijentima. U Centru za promociju nauke održana je prva javna diskusija tokom koje se otvoreno govorilo o tome šta je potrebno roditeljima i deci koji boluju od ove grupe bolesti, kako se promenila situacija u zdravstvu od kada je otkriven prvi slučaj oboljenja u Srbiji pre deset godina, ali i koliko je napredovala medicina ne bi li omogućila ovim pacijentima lakše lečenje i efikasinije rezultate.

Šta su ultra retke neurotansmiterske bolesti?

Neurotransmiteri su grupa hemijskih jedinjenja koji omogućavaju prenos informacija između neurona u sinaptičkom prostoru. Ovi hemijski glasnici posreduju, pojačavaju i menjaju sinaptičku transmisiju između neurona u mozgu. Na taj način oni utiču na kontrolu pokreta i ponašanja, neuronske ekscitacije i inhibicije, regulišu telesnu temperaturu, prag bola, pamćenje i utiču na veliki broj drugih procesa. Neurotransmiterske bolesti su oboljenja neurotransmitora zbog kojih dolazi do neželjenog, neprijatnog, pa čak i bolesnog i opasnog ponašanja tela.

Preporučujemo

Foto: Facebook/Hrabriša - Lil' Brave One

Zamislite da je vaše telo fabrika, a da je mozak menadžer fabrike. U tom slučaju neurotransmitori bi bili kuriri.

Kada vam je vruće, senzori na koži (radnici) primaju tu informaciju. Ali oni ne šalju poruku direktno glavnom menadžeru (mozgu). Umesto toga, oni pozivaju prvog kurira (neurotransmiter) i predaju mu poruku: "Vruće je!". Taj kurir zatim juri kroz fabriku i predaje poruku drugom kuriru, pa trećem, sve dok poruka ne stigne do glavnog menadžera. Menadžer tada donosi odluku i naređuje kuriru da odnese poruku radnicima na mašinama (znojne žlezde i krvni sudovi) sa uputstvom: "Počnite da se znojite i raširite krvne sudove!".

Kod neurotransmiterskih bolesti, problem je u samim kuririma. Oni su loše opremljeni ili ih je premalo. Poruka ne može da stigne do menadžera, ili stiže pogrešna poruka. Zbog toga mozak ne može da reaguje ispravno. U ovom našem slučaju telo se i dalje pregreva, ali mozak nikad ne dobija jasan signal, niti može da pošalje jasnu komandu za rashlađivanje, što na kraju dovodi do toplotnog udara.

Urođene neurotransmiterske bolesti predstavljaju retke, metaboličke, genski uslovljene, potencijalno lečive bolesti, čije kliničke manifestacije počinju odmah posle rođenja ili u detinjstvu. Klinička slika nije karakteristična i može ličiti na druga neurološka oboljenja. Najčešći simptomi uključuju:

• Poremećaji pokreta: Nekontrolisani pokreti udova ili očiju, drhtanje, slabost mišića ili spazam, problem s ravnotežom.
• Problemi sa razvojem: Usporen psihomotorni razvoj, poteškoće u govoru, hranjenju i gutanju.
• Neurološki simptomi: Epileptički napadi, poremećaji spavanja (uznemirenost, pospanost tokom dana), kognitivni problemi i zaostajanje u razvoju.
• Problemi s regulacijom telesnih funkcija: Problemi s disanjem, regulacijom temperature, što može dovesti do opasnih stanja.

Zbog nekarakteristične kliničke slike postavljanje dijagnoze je teško i neophodna je molekularno-genetička analiza. Iz tog razloga roditelji ponekad dugo lutaju od lekara do lekara, od testa do testa, pre nego što zapravo uspeju da dobiju pravu dijagnozu.

"Ana je bila moj prvi pacijent, nisam znala šta joj je"

Doktorka Galina Stevanović je dečji neurolog na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Kliničkom centru Srbije, a pre deset godina je u njenu ordinaciju ušla jedna mama sa bebom od 14 meseci koja je imala simptome epilepsije, ali i neke simptome koji se nikako nisu uklapali u tu dijagnozu.

- Ana je bila moj prvi pacijent, nisam znala šta joj je. Došlo je dete za koje sam posle svega tri dana znala da nema epilepsiju. Imala je složene simptome, celokupnu mlitavost, loše je spavala... Do tada sam o retkim neurotransmiterskim bolestima znala samo iz knjige. U Srbiji u tom trenutku nije mogla da se radi genetika, nakon svih pretraga koje smo mogli da uradimo, i kada smo shvatili da nijedna pretraga nije dovela do kranje dijagnoze uputila sam Anine roditelje na Univerzitetsku bolnicu u Hajdelbergu - objasnila je doktorka Stevanović.

Foto: Facebook/Hrabriša - Lil' Brave One

Kako je ona rekla, ovakve bolesti zavise od gena, a u Srbiji pre 12 godina znanje nije bilo dovoljno veliko, a uslovi za dijagnostiku nisu postojali, ipak dosta se toga promenilo i danas je to dosta drugačije.

- Danas ove bolesti lečimo na klinici. Bavimo se dečjom neurologijom, podučavamo mlađe kolege, imamo udruženje, održavamo sastanke i seminare ne bismo li što više lekara upoznali sa simptomima jer je rana dijagnoza put ka boljem ishodu - rekla je.

Upravo iz tog razloga doktorka Stevanović danas leči devetoro dece od različitih oblika retkih neurotransmiterskih bolesti, a u tome nije sama.

- Pokazujem kartone mlađim kolegama, dopuštam im da postave pitanja, da daju predloge, pa i da pregledaju pacijente i da pod rukom osete kako se mišići grče i pomeraju - ispričala je doktorka, koja se svakog dana bori da mališanima sa ovim retkim dijagnozama život bude drastično bolji.

"U ovom slučaju postoji 25% šanse da se bolest ispolji kod deteta"

Profesor doktor Ivana Kavečan, klinički genetičar, koja radi na Institut za javno zdravlje dece i omladine Vojvodine, objasnila je da je ova bolest autozomno-recesivna nasledna bolest. Što znači da sama bolest ne zavisi od pola deteta, ali i da dete mora da nasledi po jednu kopiju problematičnog gena od oba roditelja. Roditelji u tom slučaju imaju po jednu normalnu i po jednu defektnu kopiju gena. Normalan gen je "dominantniji" i maskira efekat defektnog (recesivnog) gena, pa su roditelji zdravi, ali ako dete od oba roditelja nasledi po kopiju sa lošim genom može se desiti da bude bolesno.

- U tom slučaju šansa da se bolest ispolji kod deteta iznosi 25% - objasnila je doktorka Kavečan.

Roditelji ne moraju da imaju tegobe, da bi dete bilo bolesno, zato doktorka Kavečan savetuje roditelje da urade prenatalne testove.

- Kod prenatalne dijagnostike, različiti testovi se biraju spram idikacija kod samog para. Ako postoji u znanje o retkim neurotansmiterskim bolestima u porodici, ti testovi će se sigurno raditi. Iz tog razloga vrlo je važna sa ginekolozima, kao i uzimanje uzorka tkiva, krvi ili plodove vode - zaključila je doktrorka.

"Cilj genetičkih testova i istraživanja je pronalazak lekova"

Doktorka Kristel Klaasen Ljubičić, viša naučna saradnica na Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, svaki svoj dan posvećuje pronalasku pravog leka za različite pacijente. Kako kaže svi genetski testovi i istraživanja koja se rade na Institutu vode ka jednom cilju - pronalasku adekvatnog leka.

- Ipak, između inicijalne ideje za određeni lek i dolaska tog leka na tržište neretko prođe između 10-15 godina. To nam ne pomaže kada nam treba lek za određenu bolest sada. Tato ponekada pribegavamo "prenameni određenog leka". Kada posumnjamo da neki lek ne mora da se koristi za bolest za koju je incijalno namenjen, već u različitim dozama može da se koristi za lečenje nekih drugih bolesti. Tako je Ana dobila lek koji se koristi za gerijatrijski parkinsonizam, ali u manjoj dozi i njoj je to pomoglo - objasnila je doktorka Klaasen Ljubičić.

Međutim, lek koji je pomogao Ani nije odreagovao dobro kod druga dva dečaka koji se u Srbij leče od istog oblika retke neurotansmiterske bolesti, iz tog razloga vrlo je bitno da se nastavne naučna istraživanja i genetički testovi.

Foto: Facebook/Hrabriša - Lil' Brave One

- Naš posao je da otkrijemo metu, na primer protein, i onda da se potrudimo da osmislimo lek koji direktno udara u tu metu. Zatim se obavljaju preklinička istraživanja, istraživanja na životinjama, klinička istraživanja na dobrovoljcima, pa na kraju lek izlazi na tržište - pisala je doktorka proces nastajanja lekova.

Napredak u medicini doveo je i do napretka u genetičkim istraživanjima, pa i u razvoju lekova. Indukovane pluripotentne matične ćelije poznate su istraživačima već skoro punih 20. godina, a za to vreme saznanja o njima su se razvila i omogućila značajan razvog same medicine kao nauke.

Indukovane pluripotentne matične ćelije su ćelije koje ne postoje u telu čoveka, one su stvaraju (indukuju) u laboratorijskim uslovima, a nastaju tako što se uzme jedna ćelija iz krvi ili ćelija kože, koje potom naučnici "reprogramiraju". To znači da ih vraćaju na stanje matičnih ćelija, a zatim ih razvijaju u ćeliju koja im je potrebna.

Kod retkih neurotansmiterskih bolesti korisnost ove metodologije ogleda se u tome što ćeliju krvi naučnici sada mogu pretvoriti u neuron, kome ne mogu da pristupe biopsijom, a koji je istovetan neuronu konkretnog deteta, na primer Ane, koje pati od te bolesti. Kada imaju tu ćeliju neurona, dalje mogu upoređivati razliku u odnosu na ćeliju zdravog deteta ili testirati različite lekove, kako bi prilagodili terapiju baš specifčno za Anu.

- Trenutno u saradnji sa Hajdelbergom radimo na novoj studiji - oni se upravo bave izloacijom ćelija i njihovim "reprogramiranjem" u neurone, odakle mi preuzimamo i analiziramo razlike između neurona bolesne i neurona zdrave dece. Ovo je model za istraživanje novih lekova, a primena tog modela postoji već nekih 10-ak godina u medicini, doduše za neke druge bolesti, ali znamo da radi - objasnila je doktorka Kristel Klaasen Ljubičić.

"Ana je rođena iz uredne trudnoće, očekivala sam zdravu bebu"

Ivana Badnjareić, predsednica pacijentske organizacije "Hrabriša", mama je devojčice Ane, koja pati od retke neurotansmiterske bolesti - deficit tirozin hidroksilaze (ovu dijagnozu ima manje od 50 dece širom sveta).

Pacijente sa deficitom tirozin hidroksilaze odlikuju pre svega poremećaji pokreta različitog tipa i jačine, nestabilan krvni pritisak, varijacije telesne temperature, abnormalni pokreti očiju (okulogirne krize), rigidnost, spasticitet mišića, tremor, nevoljni pokreti, distone epizode koje mogu biti višesatne ili višednevne, izrazito kašnjenje u psihomotornom razvoju, obilna salivacija, razrokost, kašnjenje u razvoju govora, teškoće sa hranjenjem ili gutanjem, nevoljna devijacija glave i vrata, nizak nivo šećera u krvi, teškoće u intelektualnom razvoju i brojni drugi simptomi. Baš zbog toga se ova bolest često naziva i dečijim parkinsonizmom.

Ivana nikako nije očekivala da će njena ćerka biti bolesna, nije mogla ni da nasluti da će roditi bebu koja ima bolest koja do tada nije bila prepoznata u srpskom zdravstvu.

- To je bio možda najteži period mog života. Posle uredne trudnoće očekivala sam zdravu bebu - ispričala je Ivana.

Ona je kod Ane primetila motorička i intelektualna kašnjjenja, grčenja, a 14 meseci Aninog života porošli su bez prave dijagnoze. Ivani je bilo sve gore posle svakog odlaska u bolnicu, posle svakog urađenog testa koji nije doneo nikakav rezultat. Umesto da joj lakne jer dete nema neku strašnu dijagnozu, došlo je do toga da se nada da će sledeći test pokazati pozitivan rezultat, samo da može da krene da daje terapiju svom detetu i da svojoj bebi pruži pomoć.

Foto: Facebook/Hrabriša - Lil' Brave One

O tom osećaju govorila je profesor doktor Tatjana Krstić, psihološkinja na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

- Mnogo sam puta čula roditelje kako kažu "Legnem i budim se sa...", oni razmišljaju o tome šta je detetu, kako da pomognu, dok nema dijagnoze nema ni pomoći, mogu samo da gledaju dete kako pati. Često kada čuju dijagnozu osećaju strah, tugu, razočaranost u sebe, ljutnju na lekare, ljutnju na sebe, brigu, krivicu - objasnila je.

- Roditelji često imaju očekivanja da će njihovo dete biti zdravo. Za njih svest o mogućoj bolesti ne postoji, zato kada dođe do toga da je dete bolesno dolazi i do straha i neverice, nezanjanja kako da se nose sa situacijom. To menja porodicu iz korena. Zadatak psihologa je da u tom slučaju bolest deteta ne postane okosnica oko koje se vrti ceo život jedne porodice. Normalno je da u početku sve bude podređeno tome, dok se život ne prilagodi promenama, ali nije dobro da tako ostane na duge staze - objasnila je doktorka Krstić.

Značaj psihološke pomoći potvrđuje i Ivana koja ističe da kada su ovakve bolesti u pitanju često dolazi do saradnje različite grupe doktora, pa tako bude potrebna fizikalna terapija, logopedska pomoć, pomoć u vežbanju vida i niz drugih nekih pomoći, a roditeljima se samo dodaje spisak "vežbi" koje treba da rade sa svojom decom.

- Dođete do toga da za 24 sata morate da vežbate 48 sati sa detetom, a to je nemoguće. Zato mnogi roditelji dođu do tačke "Ovo je teško", to ne znači da svoje dete volite manje. To samo znači da ste ljudsko biće i da vas to sve boli, umara, brine. Briga o mentalnom zdravlju roditelja tek poslednjih godina nalazi svoje mesto u društvu, a važna je, kao što je važno da u avionu prvo sebi stavite masku za kiseonik, pa tek onda detetu jer ako ste vi dobro bićete dobri i za svoje dete - zaključila je Ivana.

Retke neurotransmitorske bolesti su teške za dijagnozu

Retke neurotansmiterske bolesti izrazito su teške za dijagnozu jer ih nije moguće potvrditi bez genetskog testiranja, a može ličiti na druge bolesti. Poseban problem predstavlja činjenica da što se ranije postavi dijagnoza to je lečenje lakše i efikasije, a u nekim slučajevima je čak i jedino moguće kada su deca na nivou tek rođenih.

U svemu tome roditelji se vrlo često gube između niza testova u pokušaju da dobiju pravu dijagnozu i da krenu putem lečenja. Pacijentska organizacija "Hrabriša" poziva sve roditelje čije je dete bolesno, a prava dijagnoza još uvek ne postoji, da stupe u kontakt sa njima.

- Pomoći ćemo im na putu da dođu do prave dijagnoze, pa i terapije u što kraćem roku - apelovala je predsednica ove organizacije Ivana Badnjareić.

(Telegraf.rs)