Rizična igra ključna za razvoj dece: Evo zašto roditelji moraju da dopuste mališanima da više rizikuju

Na toploj, sunčanoj plaži kraj Melburna Aletea Džerebajn posmatrala je ćerke kako se penju uz gomilu kamenja. „Mogu li one to“, pitala se dok je brinula o devojčicama od 10 i 13 godina. Bilo je tu pukotina, oštrica, a i bilo je tako strmo da je Džerabajn osetila vrtoglavicu. Instinktivno, poželela je da im kaže da prestanu.

Istovremeno, znala je da su napadi anksioznosti u suprotnosti sa njenim istraživanjima. Ono što su njena deca radila naziva se rizična igra, aktivnosti poput penjanja i skakanja sa visine ili samo bega od budnog oka odraslih. Džerabajn je istraživač javnog zdravlja i psihologije na Univerzitetu Dikin u Melburnu i proučava upravo dobrobit rizične igre. Uprkos tome, nije imuna na strah koji osećaju roditelji kada žele da zaštite decu od bilo kakve opasnosti, piše Nature.

Preporučujemo

U poslednje dve decenije pojavila su se istraživanja koja pokazuju da su prilike za rizičnu igru ključne za zdrav fizički, mentalni i emocionalni razvoj. Deci su potrebne ove prilike za razvoj svesti o prostoru oko sebe, koordinaciju, toleranciju na neizvesnost i samopouzdanje.

U mnogim zemljama rizična igra je trenutno ograničena više nego ikad pre, zahvaljujući zabludama o riziku i potcenjivanju koristi rizikovanja. Istraživanja pokazuju da deca više znaju o svojim sposobnostima nego što odrasli misle. Mnogi istraživači smatraju da tek može da se nauči dosta toga o prednostima rizične igre, ali da je problem bio što je nju teško proučavati. Sada naučnici koriste inovativne pristupe, uključujući virtuelnu stvarnost, da istraže prednosti rizične igre i kako je promovisati. Čak i zagovornici bezbednosti je podržavaju.

- Većina ljudi pretpostavlja sam protiv rizične igre. Ali ima toliko koristi od nje u smislu društvenog, fizičkog i mentalnog razvoja i zdravlja da ne mislim da možemo potceniti njenu vrednost – rekla je Pamela Fuseli, predsednica neprofitne organizacije Parachute (padobran u prevodu), koja se bavi sprečavanjem povreda.

Istraživanje rizične igre počelo je 1996, kada je Norveška uvela pravila o bezbednosti na igralištima koja je zahtevala da se uvedu zaobljene ivice, gelenderi i oprema koja smanjuje rizik od povreda. Nekoliko godina kasnije psihološkinja Elen Sandseter je primetila da se oprema sa igrališta uklanja kao rezultat zakona i zamenjuje elementima koji nude malo šanse za rizik. To ju je zabrinulo. Njena istraživanja su pokazala da adolescenti koji su imali manje prilika za pozitivne vrste uzbuđenja – kao što je planinarenje – imaju mnogo veću sklonost ka preuzimanju negativnih rizika poput krađe u prodavnici.

Sandseter, koja radi na Univerzitetu Kraljica Mod u Trondhajmu, počela je da proučava rizično ponašanje kod dece uzrasta od tri do pet godina. Budući da u to vreme nije mogla da pronađe definiciju rizične igre u literaturi, izgradila je jednu na osnovu sati posmatranja i intervjua sa malom decom o tome koje aktivnosti smatraju zastrašujućim, rizičnim ili uzbudljivim.

Njena definicija rizične igre se i dalje koristi: uzbudljiva igra koja uključuje neizvesnost i rizik – stvarni ili zamišljeni– od povrede ili mogućnosti da se dete izgubi.

Kako se naglašava, važno je da se zna da rizik nije isto što i opasnost. Opasnost je nešto što dete ne može da primeti i nema znanja kako da se nosi sa tim. Primera radi, opasno je, a ne rizično kada četvorogodišnjak bosonog hoda po razbijenom staklu ili prelazi prepunu ulicu bez ikakvog iskustva.

Rizična igra je, piše Nature, povezana sa većom otpornošću, samopouzdanjem, rešavanjem problema i društvenim veštinama kao što su saradnja, pregovaranje i empatija, pokazale su studije Sandseterove i ostalih.

Kada je studija u Lovanu omogućila četvorogodišnjacima i šestogodišnjacima samo dva sata nedeljno prilika za rizičnu igru, njihove veštine procenjivanja rizika su se poboljšale u poređenju sa decom u kontrolnoj grupi i to za samo tri meseca.

(Telegraf Nauka/Nature)