Od badema i kupusa do kozjih pluća: Kratka istorija mamurluka i lekova za mamurluk
Svako ko se ikad probudio s mamurlukom ume da prepozna njegove fizičke i psihološke efekte: glavobolju, mučninu, prezir prema samom sebi, kajanje, a možda čak i stid zbog neobuzdanog ponašanja koje je pratilo opijenost. U vreme pametnih telefona, svaki stid izazvan maglovitim sećanjima na pijano ponašanje od prethodne večeri neminovno je veći kada postoji fotografski dokaz koji zauvek stoji na internetu, dostupan svima da ga vide i osude. Stara izreka da je za mamurluk najbolje ne piti previše alkohola prethodne večeri slaba je uteha onima koji pate, napisala je Džoan Ficpatrik, ekspertkinja za renesansnu književnost Univerziteta u Lafborou, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.
Preporučujemo
Da li je moguće imati gradove na Mesecu? Dvojica naučnika proračunala kolika je održivost lunarnih naselja
Pronađeni prvi otisci stopala odraslog tiranosaurus reksa: Koraci dugi 4 m, kosti "rekle" još mnogo toga
„Prekomerno opijanje ima dugu kulturnu istoriju. U Platonovoj Gozbi (oko 385–370. pre nove ere), koja dokumentuje pijanku na kojoj gosti raspravljaju o prirodi ljubavi, ometajuće pijanstvo nepozvanog gosta Alkibijada u suprotnosti je sa Sokratovom sposobnošću da pije do prekomernosti, a da pritom ostane trezan i izbegne mamurluk.
S druge strane, poklonici grčkog boga vina Dionisa zagovarali su opijenost kao sredstvo za dostizanje stanja transcendencije. Na primer, u drevnoj grčkoj zbirci pesama upućenih raznim bogovima, koje se pripisuju mitskom pesniku Orfeju, 29. orfička himna poziva Dionisa da ‚podari radost u izobilju bez kajanja‘.
Grci i Rimljani su verovali da je opasno i varvarski piti nerazblaženo vino. Antički istoričar Herodot zabeležio je da je Kleomen I, kralj Sparte, poludeo od ispijanja nerazblaženog vina sa Skitima – veoma zastrašujućim i navodno divljim nomadskim ratničkim plemenima koja su poticala iz drevnog Sibira.
Biblijski Noje se napija vinom iz vinograda koji je zasadio nakon što je spasen od potopa. Njegov sin Ham ga pronalazi kako leži u pijanom stuporu u svom šatoru i smesta to prijavljuje Nojevim drugim sinovima, svojoj braći Semu i Jafetu. Ta dvojica braće pokrivaju Noja ne gledajući njegovu nagost. Kada se Noje probudi ‚i sazna šta mu je učinio mlađi sin‘, on proklinje Hamovo potomstvo.
Istraživači Biblije su Hamov postupak (ono što je ‚učinio‘ Noju) tumačili na razne načine: kao voajerizam, kastraciju ili incestuozno silovanje. Prema istraživačima Džonu Siceu Bergsmiju i Skotu Vokeru Hanu, reč je konkretno o majčinskom incestu, budući da je na drugim mestima u Bibliji očeva nagost sinonim za majčinu.
Naravno, ništa od ovoga ne objašnjava zašto se Noje ne oseća kajanje što se uopšte napio. Isto pitanje postavlja se i kasnije u Knjizi postanja, kada se Lot dva puta toliko napije da njegove kćeri stupaju sa njim u polni odnos tokom dve uzastopne noći, očigledno bez njegovog znanja, kako bi mogle da rode decu. Nije nam rečeno da li Noje ili Lot pate od mamurluka – iako Nojeva razdražljivost svakako sugeriše da pate.
Hrišćanstvo je zadržalo odobravanje umerenog opijanja nasleđeno od starih naroda, a gubitak kontrole u pijanstvu pretvorilo u greh proždrljivosti. Sve do reformacije, vino je zadržalo poseban status u srednjovekovnoj kontinentalnoj Evropi i Britaniji: transformisano u Hristovu krv koju sveštenik konzumira kao deo evharistijskog prinosa, ono je bilo i znak svetovnog ranga.
Samo bogati su mogli sebi da priušte opijanje vinom. Iako je u ranim modernim engleskim priručnicima za dobar život bilo upozorenja o zdravstvenim opasnostima od prekomernog ispijanja vina, vlasti su za pijanstvo i asocijalno ponašanje uglavnom krivile piva – jeftinija pića siromašnih.
U srednjovekovnoj i ranoj modernoj Engleskoj, kafana se smatrala leglom poroka, što je jasno iz pesme Vilijama Lenglanda iz 14. veka, Pirs Plouman. Pesma opisuje kako lik Proždrljivost na putu do crkve presreće Beti Pivarka.
U vodiču iz 16. veka A Compendious Regiment ili A Dietary of Health, autor Endru Bord opisuje efekte pijanstva, gde su ‚pamet ili čula tupa... apetit suzbijen; glava je lagana i boli‘.
On očigledno misli na efekte ispijanja previše piva, pošto pominje ‚sladnog crva [koji] igra đavola tako brzo u glavi da se ceo svet vrti na točkovima‘. ‚Sladni crv‘ bio je žižak koji se nastanjivao u sladu korišćenom za pravljenje piva, a taj izraz se koristio i za označavanje teškog pijanice.
Lekovi za mamurluk
Mogu li nam naši preci pomoći da izlečimo mamurluk? Tada, kao i sada, naglasak je uglavnom bio na prevenciji.
Bord i njegovi savremenici ugledali su se na stare narode kako bi predupredili neprijatne efekte prekomernog opijanja. Klasični autoriteti su redovno citirani kao zagovornici konzumiranja određene hrane pre sedeljke uz piće, pri čemu se smatralo da bademi, kupus, pečene dunje, pelin (apsint), pa čak i kozja pluća, imaju blagotvorno dejstvo.
Imali su savete kako se osećati bolje nakon preterivanja u jelu i piću. Autori dijetetskih vodiča preporučivali su umerenu fizičku aktivnost, posebno šetnju, kao i san, uz pražnjenje želuca povraćanjem kao poslednju meru.
Nudi li moderna nauka ikakvu nadu za pouzdan lek protiv mamurluka? Nedavni rad u žurnalu Addiction otkrio je da lekovi tolfenaminska kiselina i piritinol, kao i dostupniji ekstrakt karanfilića, svi ‚zaslužuju dalje proučavanje‘, iako se to zasniva na ‚dokazima veoma niskog kvaliteta‘.
Srednjovekovni autori dijetetskih priručnika hvalili su karanfilić kao sredstvo za okrepljenje i dobro sredstvo protiv stomačnih tegoba. Ali možda se svaka ideja o ‚leku‘ za mamurluk zasniva na upitnoj premisi da se samoinicijativno oštećenje tela i uma izazvano pijanstvom može tek tako poništiti.
U svojoj zabavnoj knjizi On Drink, prvi put objavljenoj 1972. godine, Kingsli Emis posvećuje celo poglavlje mamurluku, ukazujući na njegove fizičke i metafizičke (emotivne, psihološke) simptome.
Emis je nudio savete za lečenje metafizičkog mamurluka kroz ‚čitanje za mamurluk‘ i ‚slušanje za mamurluk‘: knjige i muziku koji bi indukovali specifično stanje svesti. Smatrao je da ‚moraš da se osećaš gore emocionalno pre nego što počneš da se osećaš bolje‘.
Iskusiti mamurluk, umesto maskirati ga, ključno je za iskupljenje ‚greha‘ prekomernog uživanja. To nije tako daleko od srednjovekovnog ideala mortifikacije (umrtvljavanja tela).“
(Telegraf Nauka / The Conversation)
Povezane vesti
Da li je formacija Durupinar povezana sa Nojevom barkom? Započeto zanimljivo istraživanje u Turskoj
Kameni pečat star 35 vekova i ranohrišćanska amajlija pronađeni u Turskoj
Pronađeni ostaci kralja Alfreda Velikog?
Gde su pisani Svici s Mrtvog mora i ko ih je pisao? Mladen Popović dobio 2,5 miliona evra da reši misteriju
Video: Centar za promociju nauke dodelio sredstva za projekte popularizacije nauke
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
