Rani ljudi su koristili jednostavna kamena oruđa 300.000 godina u promenljivom istočnoafričkom okruženju

Naši prastari preci koristili su smišljeno modifikovana i oštrena kamena oruđa pre čak 3,3 miliona godina. Izbor vrste kamena zavisio je od lakoće postizanja željenog oblika.

Dobijeni proizvod pokazao se kao dragocen za svakodnevne zadatke. Delovi kamena sa oštrim ivicama pravljeni su u različite svrhe, uključujući lov i obradu hrane.

Preporučujemo

Kameno doba je trajalo od pre oko 3,3 miliona godina do pojave tehnologija za obradu metala. Tokom ovog vremena, razvijale su se različite tradicije izrade oruđa. Među njima je olduvajska tradicija, jedan od najranijih tehnoloških sistema koje su stvorili naši rani preci.

Oruđa nisu oblikovana da izgledaju lepo, ali predstavljaju ogroman korak u evoluciji čoveka. Pokazuju da su naši preci počeli namerno da modifikuju prirodu, stvarajući oruđa sa svrhom, ne oslanjajući se samo na prirodno oštro kamenje.

Svedočanstva sa poluostrva Homa na kenijskoj strani jezera Viktorija i sa lokacije Kubi Fora na obali jezera Turkana u Keniji pokazuju da je olduvajska tradicija stara između 2,6 i 2,9 miliona godina. Ova tehnologija je ostala u Africi skoro milion godina, postajući ključni elemenat preživljavanja ranih ljudi.

S vremenom se znanje o načinu proizvodnje i korišćenja kamenih oruđa širilo. Do pre oko dva miliona godina, olduvajska izrada oruđa proširila se na severnu i južnu Afriku. Posle je prešla u Evropu i Aziju dok su naši preci širili svoj geografski domet.

Iako ova oruđa izgledaju prosto, njihova proizvodnja je zahtevala veštinu, planiranje i ozbiljno razumevanje mehanike lomljenja kamena. Hominini su pravili oštre komade udarajući kamenom o kamen da bi ih razbili. Dobijene oštre ivice su onda mogle biti korišćene za kasapljenje životinja, obradu biljaka i sečenje kostiju radi dolaska do koštane srži.

Donedavno se smatralo da najstariji poznati dokazi o upotrebi oruđa, pronađeni na istočnoj obali jezera Turkana u Keniji, potiču iz vremena od pre otprilike dva miliona godina. Ovaj region je jedan najbogatijih na svetu kad su u pitanju fosili ranih ljudi i arheološki ostaci, ali mu je nedostajala sigurna, dugoročna sekvenca rane olduvajske aktivnosti.

Slika se sad drastično promenila.

Istraživači su dokumentovali neke od najstarijih dokaza o olduvajskom oruđu. Stari su 2,75 miliona godina i dolaze iz Istočne Turkane, sa lokacije Namorotukunan u Keniji. Skoro 700.000 godina su stariji od drugih olduvajskih lokacija sa ovog dela jezera Turkana (i stariji od olduvajskih oruđa iz Afara u Etiopiji oko 150.000 godina).

Na ovom mestu su postojala tri posebna arheološka hotizonta (slojevi sedimenta koji beleže odvojene događaje pravljenja oruđa), u rasponu od 300.000 godina. Međutim, tokom ovog dugog perioda, u kom su se klima i pejzaž menjali, naši preci su nastavili da prave i koriste istu vrstu oruđa. Nalazi govore o njihovoj sposobnosti da donose odluke koje su im omogućile da se prilagode, prežive i evoluiraju.

Pejzaž u stalnoj tranziciji

Danas, basen Turkana doživljava vruće, sušne i polusušne uslove sa prosečnom dnevnom temperaturom od oko 35 stepeni Celzijusovih. Vegetacioni pokrivač je heterogen i uključuje grmlje i retke travnate oblasti, čija distribucija zavisi od sezonskih vodnih sistema i podzemne vode.

Pre između tri i dva miliona godina, region je doživeo velike promene usled jakih klimatskih fluktuacija. Jezerski pejzaž se pretvorio u suvu polupustinju, zatim u otvorenu savanu, a na kraju ponovo bio potopljen dok se jezero širilo. Duž obala, rani preci ljudi su skupljali kamenje, udarajući ih precizno kako bi napravili dovoljno oštre fragmente kao oruđa za dolazak do različitih vrsta hrane.

Pre otprilike 2,8 miliona godina, basen je imao bujne poplavne ravnice sa obiljem stajaće vode, palmama i vegetacijom vlažnog područja. Otprilike pre 2,75 miliona godina, region je počeo da se suši dok su se travnate površine širile i potom zamenile šume. Uprkos rastućoj suši, rani tvorci oruđa su ostali na tom mestu. Naši preci su iskoristili rečno kamenje koje je dalo kvalitetan kamen (naročito kalcedon) za proizvodnju oštrih oruđa.

Do pre otprilike 2,58 miliona godina, klima je postala još suvlja i promenljivija. Ipak, rani ljudi su nastavili da proizvode oruđe u istom stilu, demonstrirajući tehnološku postojanost uprkos promenljivim uslovima životne sredine.

Pre otprilike 2,44 miliona godina, polusuvi uslovi su i dalje postojali, a onda je jezero ponovo preplavilo region. Ipak, dok se teren opet menjao, proizvođači oruđa su nastavili da se vraćaju u ovaj isti region, praveći olduvajska oruđa čiji oblik je ostao nepromenjen.

Ova postojanost sugeriše da su ti rani ljudi razvili uspešnu strategiju preživljavanja koja je funkcionisala u širokom opsegu ekoloških uslova.

Izbor i korišćenje najboljeg kamenja

Kamena oruđa Namorotukunana nisu bila napravljena od bilo kakvog kamena. U blizini su postojali razni sirovi materijali, ali su rani ljudi birali najpogodnije vrste kamena za svoje potrebe. Birali su visokokvalitetno kamenje koje se lako lomi da bi proizveli oštrije ivice.

Ova vrsta selektivnosti ukazuje na znanje kako se različito kamenje ponaša prilikom lomljenja i odražava kognitivne sposobnosti ranih ljudi koji su pravili i koristili kameno oruđe.

Razumevanje funkcionalnog značaja ovog kamenog oruđa ključno je za procenu evolucione važnosti.

Jedan pokazatelj dolazi od fosilizovane životinjske kosti sa tragovima rezanja napravljenim oštrim kamenim oruđem. Ovi tragovi pokazuju da su tvorci oruđa sekli životinjska tkiva i tako dolazili do mesa ili koštane srži iz životinjskih tela.

Takvi dokazi potkrepljuju ranije studije da su rani ljudi počeli više da se oslanjaju na meso i koštanu srž, što je bila promena u ishrani koja je igrala veliku ulogu u evoluciji ljudi. Konzumiranje mesa je moglo obezbediti bitne kalorije i nutrimente koji su podsticali rast većih mozgova. Oruđa su takođe mogla biti korišćena za iskopavanje podzemnih biljnih delova ili obradu druge hrane.

Ovo sugeriše da su rani hominini isprobavali različite načine preživljavanja u neprestano promenljivoj životnoj sredini oko sebe.

Prilagođavanje na nestabilnost

Tehnološki kontinuitet na ovoj lokaciji pokazuje da je olduvajska izrada oruđa bila više od jednostavne veštine. Bila je to pouzdana strategija preživljavanja, koja je verovatno postala bitna tokom sušnih perioda, kad su biljni izvori hrane bili oskudni, a bilo je životno značajno jesti meso i koštanu srž.

Sposobnost ranih proizvođača oruđa da izaberu visokokvalitetno kamenje, da prave oštre površine i vraćaju se na poznate izvore sirovih materijala sugeriše odlično razumevanje predela. To je omogućilo ranim homininima da prežive ekološku neizvesnost tokom stotina generacija.

(Telegraf Nauka/Phys.org)