Jeziv običaj modifikacije tela: Lobanja iz pećine u Italiji otkrila tajne drevne kulture lovaca skupljača

Otkako naša vrsta – Homo sapiens – postoji, postoje i običaji modifikovanja tela. U različitim kulturama kroz istoriju i praistoriju ljudi su bušili tela i postavljali najrazličitije ukrase, tetovirali se, ukrašavali se ožiljcima… Veoma čest običaj u prošlosti bilo je i veštačko deformisanje lobanja.

Ovo namerno spljoštavanje ili stezanje glave radi promene oblika primenjivano je u mnogim drevnim kulturama – kod Sumera, Egipćana, Olmeka, Maja, Huna… A istraživači sa Univerziteta u Firenci uradili su analizu najstarijeg dokaza veštačke modifikacije lobanje u Evropi.

Preporučujemo

Protagonista otkrića je lobanja koja se čuva u Muzeju za antropologiju i etnologiju Univerziteta, poznat kao Arene Kandide 12 (AC12): to je lobanja jednog od poslednjih praistorijskih lovaca-skupljača koji je živeo na kraju ledenog doba, pre između 12.600 i 12.200 godina, a koji je sahranjen u pećini Arene Kandide u Liguriji, jednom od najvažnijih arheoloških nalazišta gornjeg paleolita na našem kontinentu, saopštio je Univerzitet u Firenci.

- Zahvaljujući upotrebi savremenih tehnika virtuelne antropologije i analizama geometrijske morfometrije pokazali smo da izduženi oblik lobanje AC12, već opisan u studijama iz sedamdesetih i osamdesetih godina, nije bio posledica bolesti, niti slučajnih deformacija, već je bio rezultat kulturne prakse, postignut verovatno pomoću povoja primenjenih na lobanju individue od prvih meseci života – objasnio je Tomazo Mori, postdoktorand na Univerzitetu u Firenci, honorarni profesor računarske paleobiologije i prvi autor članka.

Istraživanje pomera za više milenijuma unazad trenutno poznate evropske dokaze o veštačkoj deformaciji lobanje, dokumentovane pretežno iz neolita i istorijskih epoha, i smešta poreklo ove prakse u Evropi već na kraj gornjeg paleolita, paralelno sa sličnim primerima pronađenim u Aziji i Australiji.

- Radi se o običaju koji zahteva vreme i negu i koji se nameće individui u prvim mesecima života, čineći je trajnim i vidljivim znakom identiteta koji se pripisuje od rođenja i prenosi sa generacije na generaciju kao kulturna vrednost – rekla je Ajrin Dori, istraživačica na Univerzitetu u Firenci.

Istraživanje otvara put novim perspektivama o društvenom, identitetskom i ritualnom značaju ovog običaja.

- Iako je u mnogim istorijskim društvima, poput Inka i Maja, veštačka modifikacija lobanje bila povezivana sa naslednim hijerarhijama, svetim ili natprirodnim moćima, u ovom slučaju arheološki dokazi pre ukazuju na oblike diferencijacije vezane za pol, uzrast ili individualne veštine, a ne na društvene strukture moći. Činjenica da je modifikacija lobanje primećena samo na jednoj individui, a ne i na još pet kompletnih lobanja s istog nalazišta, sugeriše da se radilo o ekskluzivnom identitetskom markeru, namenjenom malom broju pojedinaca, sredstvu koje se koristilo za prenošenje vrednosti i identiteta – dodala je Ajrin Dori.

Studija je objavljena u žurnalu Scientific Reports.

(Telegraf Nauka/UniFiMagazine)