Srednjovekovna Venecija pokazuje kako umetnost može činiti dobro u vremenima krize

U sve polarizovanijem svetu, umetnost i humanističke nauke imaju ključnu ulogu u očuvanju demokratije. One razvijaju kritičko mišljenje, otvoreni dijalog, emocionalnu inteligenciju i razumevanje širom različitih perspektiva, što je sve bitno za zdravo demokratsko društvo. Takođe, mnogo je verovatnije da će se ljudi koji učestvuju u kulturnim aktivnostima angažovati u građanskom i demokratskom životu.

Ipak, način podržavanja umetnosti se mnogo razlikuje od zemlje do zemlje, naročito u vremenima ekonomskih teškoća ili značajnih promena. Tokom i nakon pandemije, na primer, neke zemlje Evropske unije su povećale javne izdatke za kulturu, dok su druge pravile značajna smanjenja.

Preporučujemo

Razlozi za ove suprotne stavove su brojni, od lokalnih kulturnih vrednosti do promene ekonomskih prioriteta i politike. Međutim, u svojoj suštini, različite strategije podrške izražavaju različite stavove prema dva pitanja. Kakav je doprinos umetnosti u vremenima krize? I kako zajednice izražavaju svoje doživljaje neizvesnosti?

Stefanija Đerevini, profesorica istorije umetnosti na italijanskom Univerzitetu Bokoni, u knjizi „Suočavanje sa krizom: Umetnost kao politika u Veneciji 14. veka“ kaže da srednjovekovni grad Venecija predstavlja izuzetan istorijski primer odnosa prema tim pitanjima.

Između 6. i 12. veka, Venecija se razvila u nezavisnu grad-državu kojom su upravljali izabrano veće i izabrani šef države – dužd.

Smešten na ostrvu, grad nije imao neke resurse neophodne za opstanak, tako da je brzo uspostavio jake pomorske trgovinske mreže širom Mediterana. Postepeno se razvio u međunarodnu trgovinsku imperiju, sa strateškim teritorijama duž istočne jadranske obale, Grčke i Egejskog mora.

Do sredine 14. veka, Venecija je postala vodeća globalna sila. Međutim, između 1340. i 1355, suočila se sa glađu, kugom, velikim zemljotresom i žestokim vojnim sukobima sa Đenovom i Osmanlijama.

Na unutrašnjem planu, Venecija se suočavala sa drastičnim političkim tenzijama (uključujući državni udar i javno pogubljenje dužda 1355. godine), dok su građani koji nisu bili plemićkog porekla postepeno isključivani iz državne uprave. I baš u ovom periodu velike krize, vlasti su pokrenule niz ambicioznih umetničkih projekata u crkvi svetog Marka.

Nova krstionica i kapela posvećene svetom Isidoru Hioskom bogato su dekorisane mozaicima. Pored toga, obnovljen je visoki oltar koji je davao fokus vernicima. To je uključivalo pretvaranje zlatne pozadine u spektakularnu pokretnu mašineriju koja bi se otvarala i zatvarala prikazujući različite slike svakog dana.

Ovi projekti, koji su zahtevali znatne javne izdatke u vreme finansijskih problema, teško da su predstavljali uobičajeno poslovanje venecijanskih vlasti. Umesto toga, oni su činili centralni deo šireg odgovora na krizu.

Na jednom nivou, ovi novi projekti otkrivali su obim problema koji su pritiskali venecijanske vlasti i građane. Umetničko delo izloženo na oltaru crkve svetog Marka u neprazničnim danima naglašava ljudsku patnju, čuda i svete intervencije s obzirom na potrebu za ohrabrenjem u neizvesnim vremenima.

Krvavi sukob sa Đenovom verovatno je uticao na posvećivanje kapele svetom Isidoru. Mošti sveca su bile prenete u Veneciju sa grčkog ostrva Hios, bitnog đenovskog uporišta u 14. veku. Za stanovnike Venecije, fizičko prisustvo moštiju svetog Isidora predstavljalo je ohrabrenje i obećanje zaštite i pobede.

Konačno, neizvesnost u pogledu prirode i granica državljanstva i političkog autoriteta usled širenja prekomorskih teritorija Venecije pomaže u tumačenju prikaza u krstionici: apostoli su prikazani u mozaiku kako krste „nacije Zemlje“, predstavljajući idealizovanu sliku jedinstva u različitosti.

Na drugom nivou, pak, projekti koje je sponzorisala venecijanska vlast tokom tog perioda predstavljaju aktivno ispoljavanje političke imaginacije. Na načine koje neki od nas mogu smatrati uznemiravajuće poznatim, postojana nestabilnost Venecije činila je da tradicionalni pristupi odlučivanju, komunikaciji i kontroli ne budu efikasni u rešavanju problema.

Venecijanske vlasti reagovale su na krizu koja je ugrožavala opstanak i stabilnost grada i njegovih političkih temelja opsežnom strategijom zakonske, institucionalne i istorijske revizije sa ciljem razjašnjavanja prirode i funkcija venecijanske države.

Vlasti su potvrdile građansko pravo i reorganizovale svoje međunarodne sporazume. Ovlašćenja dužda su postepeno ograničavana i vremenom su razjašnjena pravila za državne funkcije. Prva zvanična istorija Venecije kompletirana je 1352.

U ovom kontekstu, projekti u crkvi svetog Marka nisu bili samo izraz nespokojstva ljudi ili njihovih nadanja za obnovu stabilnosti. Predstavljali su uspostavljanje novog političkog poretka, koji je najjasnije bio izražen na istočnom zidu krstionice.

Tri svetovne figure – dužd i dva činovnika – prikazane su kako kleče u monumentalnom mozaiku raspeća. Spajajući sveto i svetovno, ta slika daje apstraktni „portret države“ koji istovremeno izražava političku realnost i sugeriše novi politički ideal.

Mozaik je prikazao dužda kao poniznog vladara i postupanje vlasti kao kolektivnu delatnost. Tako je artikulisana nova vizija vlasti kao javne službe i podeljene odgovornosti. Ova ideja, koja se razvila putem političkih reformi u Veneciji i širih rasprava u drugim srednjovekovnim italijanskim gradovima-državama, utiče na zapadne pristupe državnoj upravi i javnom životu do današnjeg dana.

Umetnički radovi koje je sponzorisala venecijanska država nisu bili propaganda u modernom smislu. Umesto toga, predstavljali su snažnu vizuelnu refleksiju o prirodi liderstva i neophodnim ograničenjima vlasti. Podstakli su novu viziju državne uprave koja je omogućila Veneciji da prebrodi jednu od najturbulentnijih faza u svojoj istoriji – podsećajući i nas na moć umetnosti da inspiriše i zamisli nove budućnosti u teškim vremenima.

(Telegraf Nauka/Conversation)