Analiza izotopa u pećini pokazala nešto iznenađujuće: Najveća svetska pustinja pre 8.000 godina bila je zelena

Naučnici su analizom stalagmita iz pećina u južnom Maroku došli do dokaza da je Sahara između 8700. i 4300. godine pre nove ere beležila znatno veće količine padavina nego danas. Ove povećane količine kiše, koje su verovatno bile posledica tropskih oblaka i proširenja monsuna, dovele su do sužavanja pustinje i stvaranja povoljnijih uslova za život. Takva klimatska promena omogućila je razvoj ranih stočarskih zajednica, a prisustvo obilnijih vodnih resursa olakšalo je migracije i razmenu dobara i znanja između različitih grupa.

Istraživanje, objavljeno u časopisu Earth and Planetary Science Letters, ističe značajan uticaj ovih promena na oblikovanje neolitskih naselja u regionu koji je danas sinonim za negostoljubivost.

Preporučujemo

Ovo otkriće deo je šireg istraživanja klimatske istorije Sahare i njenog uticaja na rane ljudske civilizacije. Istraživači sa Univerziteta Oksford i Nacionalnog instituta za nauke o arheologiji i baštini (Institut National des Sciences de l’Archéologie et du Patrimoine) koristili su napredne metode analize kako bi precizno datirali periode povećanih padavina i otkrili uzroke promene klime u ovom regionu, piše SciTech Daily.

Stalagmiti, stenske formacije koje rastu sa poda pećine, predstavljaju dragocene klimatske arhive. Njihov rast zavisi od padavina koje prodiru kroz tlo i kaplju na pećinski pod, pri čemu se talože minerali poput kalcijum-karbonata. Zbog toga, prisustvo stalagmita u sušnim oblastima poput Sahare ukazuje na period kada je bilo dovoljno kiše da podrži njihovo formiranje.

Tim naučnika analizirao je tragove uranijuma i torijuma u stalagmitima kako bi precizno odredio periode kada su ove formacije nastajale. Njihovi nalazi potvrđuju da je Sahara imala povoljnije uslove tokom takozvanog Afričkog vlažnog perioda, između 8.700 i 4.300 godina pre nove ere. Prema ovom istraživanju, tokom "afričkog vlažnog perioda" Sahara nije bila pustinja kakvu danas poznajemo, već oblast bogata vegetacijom, rekama i podzemnim rezervoarima vode. Ove povoljne klimatske promene omogućile su razvoj ranih neolitskih zajednica južno od planine Atlas.

Zanimljivo je da se broj arheoloških nalazišta iz ovog perioda povećava upravo u oblastima koje su danas ekstremno suve. Ovo ukazuje na to da su ljudi tada koristili bogatije ekosisteme za život i poljoprivredu. Međutim, kada su sušni uslovi ponovo zavladali, mnoga od ovih naselja su napuštena.

Još jedna fascinantna posledica povećanih padavina bila je mogućnost kretanja ljudi kroz Saharu. Sa više vode i vegetacije, ovaj region je postao pogodniji za putovanja i povezivanje različitih populacija, omogućavajući razmenu dobara i znanja između severne i subsaharske Afrike.

Istraživači su analizom izotopa kiseonika u kalcijum-karbonatnim naslagama stalagmita uspeli da otkriju mehanizme koji su doveli do povećanja padavina u Sahari tokom ovog perioda. Njihova analiza sugeriše da je ključni faktor bila pojava tropskih oblaka, poznatih kao tropske perjanice – ogromnih traka oblaka u višim slojevima atmosfere koje prenose vlagu iz tropskih oblasti u suptropske regione. Ovo je prvo istraživanje koje potvrđuje da su tropske perjanice u prošlosti doprinele padavinama u ovom delu severne Afrike.

Osim toga, postoje dokazi sa drugih lokaliteta da je u tom periodu došlo do širenja zapadnoafričkog monsuna ka severu, što je dodatno uticalo na povećanje vlažnosti u regionu. Kombinacija padavina iz tropskih perjanica sa severa i monsuna sa juga dovela je do toga da se Sahara značajno suzi, poboljšavajući uslove za život severno i južno od njenog centralnog dela. Ovaj klimatski pomak omogućio je ponovno punjenje podzemnih rezervoara vode i povećao protok reka kroz pustinju, čime su stvoreni povoljniji uslovi za ljudske zajednice i njihovo kretanje kroz Saharu.

Podaci iz stalagmita sa severne ivice Sahare daju ključne informacije za razumevanje dugoročnih klimatskih promena u ovom regionu. Dok su atlantski okeanski uzorci korisni za proučavanje globalne klime, oni su previše udaljeni da bi precizno pokazali regionalne promene u Sahari. Nasuprot tome, stalagmiti iz Maroka pružaju neposredan uvid u klimatsku istoriju ove oblasti.

Jedan od ključnih zaključaka ovog istraživanja jeste da su tropski oblaci u prošlosti donosili kišu u region južno od Atlasa, što otvara mogućnost da bi mogli imati sličnu ulogu i u budućnosti. Naučnici planiraju da nastave istraživanja kako bi preciznije kvantifikovali količinu padavina u prošlim epohama i predvideli kako bi klimatske promene mogle uticati na Saharu u narednim vekovima.

Otkriće marokanskih stalagmita pružilo je novi uvid u klimatsku prošlost Sahare, pokazujući da je ova pustinja nekada bila znatno vlažnija i pogodnija za život nego danas. Ovi podaci ne samo da pomažu u rekonstrukciji prošlih klimatskih promena, već i u razumevanju kako bi buduće promene mogle uticati na ovaj region.

Ako su tropski oblaci i monsuni nekada donosili kišu u Saharu, postavlja se pitanje – da li bi se u nekom trenutku u budućnosti Sahara mogla ponovo ozeleneti?

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)