„Kad ćemo mreti, bolje da izginemo kao slobodni ljudi“: Sretenje i Srpska revolucija oblikovali i nauku

Na Sretenje, 15. februara, u Srbiji se obeležava Dan državnosti. Ovaj praznik, uveden 2002. godine, slavi se kao sećanje na dva važna dana srpske istorije – podizanje Prvog srpskog ustanka 1804. i donošenje prvog ustava naše države 1835.

Zanimljivo je da je Buna protiv dahija, započeta u Orašcu, kao i celokupna kasnija borba srpskog naroda za oslobođenje od Osmanskog carstva, imala i veliki značaj za nauku – inspirisali su nemačkog istoričara Leopolda fon Rankea (1795-1886) da napiše knjigu „Srpska revolucija“ i utiče na razvoj istorije kao moderne nauke. Sam Ranke je kasnije proširio knjigu „Srpska revolucija“, prvo 1844, a zatim i 1878. kada je objavljena pod naslovom „Srbija i Turska u 19. veku“.

Preporučujemo

Beogradski janjičari i seča knezova

„Za objavu i početak ustanak Srba u Šumadiji, odakle će se za veoma kratko vreme preneti i na ostale nahije Beogradskog pašaluka, uzima se zbor u Orašcu, koji je po svoj prilici održan u utorak 2/14. februara, premda ima mišljenja da se to desilo poslednjeg dana januara,“ piše u Istoriji srpskog naroda.

Taj zbor, dodaju, imao je obeležje dogovora viđenijih narodnih predstavnika iz centralnog dela Šumadije. Održan je na mestu zvanom Marićevića jaruga, „kod dva velika bresta na jednom zaravanjku, opkoljenom sa svih strana gustim lugom“.

- Među svima janjičarima u carstvu nesu bili ni jedni onako protivni sultanu kao beogradski. (…) Beše na iskraj januara 1804. kad oni pođoše svaki u svoj kraj da strašni namišljaj izvrše. (...) Nije im bilo dosta knezova i kmetova, nego ko god je bio čuven ma po čemu, bilo po junaštvu ili rečitosti ili po bogatstvu, svakoga su hvatali. Prvoga su ubili kneza Stevana iz Begaljice, a za njim Marka Čarapića, Stanoja iz Zeoka, Teofana iz Orašja blizu Smedereve… (...) Pogiboše Aleksa Nenadović od Fočića, a arhimandrit Ruvim od Aganlije na najstrašnijim mukama. Po selima susretahu Turke samo starci i deca, a što je snažno i odraslo, odbeže u goru i u hajduke – pisao je Ranke u knjizi koju je preveo i objavio Stojan Novaković.

Leopold fon Ranke... Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

U Šumadiji se, dodao je, „najpre sastanu tri poglavara narodna - Đorđe Petrović, nazvan od Turaka Kara-Đorđe, Janko Katić i Vaso Čarapić“.

Zbor u Orašcu i izbor „komendanta“

- Njih trojica se dogovore da ne čekaju dželate i seize dahijske da ih povežu pa da tako izginu, nego kad je već mreti, da izginu kao slobodni ljudi. Uz njih prista još mnogo njih, sve mahom ljudi koji su mislili da je grehota umreti a ne zameniti se s dušmaninom, svi pregoše da se ne dadu bez mrtve glave. Hajduci to jedva dočekaše, te pristaše i oni, a među njima su bili najviše na glasu Stanoje Glavaš i Veljko Petrović. Povelika gomila koje hajduka, koje odmetnika udari najpre na selo Sibnicu u beogradskoj nahiji. Zapale subašine dvore, popale ih i pobiju ono Turaka što se zateklo, a Srbe, koji su bili za oružje, povedu sa sobom. Glasnici polete na sve strane: „Ko može samo poneti pušku, neka potrči u čete; palite dvore subašinske, a žene i decu krijte u zbegove". Tako i bude. Ko nije hteo, morao je silom. Na sve tri strane očiste Srbi smesta sela od Turaka. Malo zatim udare i na palanke. Ni tu ne nađoše nikakva otpora. Tako se počne srpski ustanak; za trenutak je bila cela zemlja sa svih 12 nahija sa selima i palankama u rukama onih koji su u isti mah smrti bili namenjeni - napisao je Ranke.

Nemački istoričar napisao je i kako je u Orašcu, u Marićevića jaruzi, na Sretenje 1804. izabran vođa ustanka.

- Između sebe se Srbi razgovarahu: svaka kuća ima starešinu: i narodu mora biti glava koju će slušati. Na skupštini, od najodabranijih ljudi iz Šumadije pomenu najpre neko Glavaša, koji se najbolje pokazao progoneći Turke, ali on progovori da hajduku kao što je on, koji niti ima ima kuće ni kućišta, niti ima šta izgubiti, neće nikad narod verovati. Padne red na kneza Teodosija iz Orašca. Bog s vama, ljudi, poviče on, šta je vama palo na um? Hajduku mogu knezovi kojekako izraditi oproštenje, ali ko će knezovima ako se vrate Turci? Moralo je starešinstvo pasti na nekoga koji je bio i u hajducima i radio miran posao. Takav čovek bio je Kara-Đorđe. Njega predloži Teodosije. Đorđe se stane izgovarati, kako on neće umeti vladati, ali mu reku da će ga savetovati. Đorđe nastavi kako je prek i ljut, pa ne može mnogo razgovarati, nego hoće odmah iz pištolja, a knezovi mu reku da njima taki čovek i treba. Tako postane Kara-Đorđe „komendant Srbije“ (te je reči „komendant Srbije“ imao na pečatu, a tek posle se nazvao „vrhovni vožd") - opisuje Ranke.

Prikaz skupa u Orašcu na Sretenje 1804... Foto: Shutterstock/Predrag Lukic

Dahije su ubijene već tokom leta 1804, a borba je nastavljena i protiv novog beogradskog vezira Hafiz-paše, da bi 1807. pobuna kojom je počela srpska revolucija prerasla u ustanak protiv sultana i celog Osmanskog carstva. Otpor je slomljen 1813, a Karađorđe i veliki broj ustaničkih vođa pobegao je iz Srbije.

Pobuna protiv Miloševe sultanske vlasti

Bavio se Ranke i Sretenjskim ustavom, ali u kasnijim izdanjima svoje knjige. Kako navodi, Miloša su Srbi još 1817. izabrali za vrhovnog starešinu, a 1827. izabran je ponovo.

Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

- Izgledalo je gotovo da on (Miloš) misli da je sultanska vlast preneta na nj, te da je on po tome neograničeni gospodar nad zemljom i ljudima, tako i njihovim imanjem. Imao je običaj reći: „Jesam li ja gospodar, zar ja ne mogu činiti što hoću?" Na nj ustaše po najviše isti njegovi ljudi i prijatelji. Miloš je pametovao i mislio da će mu biti sve dopušteno, da će svuda proći. Podsmevao se kralju Karlu Desetom, govoreći kako ne bi bio isteran da je umeo vladati onako kao on u Srbiji: a eto se pred njime beše stvorila još gora sudbina, eto i u njega odmetnika onako isto mnogih, a ličnih još većmah no u Karla! Kao što je bio odaren hitrim shvatanjem, premeri brzo kolika je opasnost oko njega i koliko su pretežniji protivnici, pa odmah naumi da odlazi iz Srbije – napisao je Ranke i dodao:

- Ali ga stadoše moliti da ne preuhitri, jer niko niti hoće na njega ni na njegov život, pa niko nije rad ni da njegovu vladu obara, no samo ljudi hoće da je bezbednost i pravo. „Ako je to“, reći će Miloš, „onda ću vam dati šta hoćete“. Ali među tim oni ljudi, skupljeni kojekuda po okruzima, prispevahu već u Kragujevac. (…) Miloslav, Avram i Mileta uđu u Kragujevac bez ikakve smetnje. Nisu hteli ni da ko od šale potvrdi što se mislilo za njih da hoće da opljačkaju varoš i knežev dvor. Mileta, koji beše od starinskih Srba, svakome beše pripretio da će ga svojom rukom pogubiti, ako se kome i dlaka na glavi dirne. Miloš niti je mogao, niti je mislio odupirati im se.

Knjaz obećao skupštinu

Srpski knjaz je tad zamolio vođe bune da raspuste ljude kućama, a „da će na skupštini sve urediti“.

- Tako se dođe do skupštine u 1835. godini. Po samoj je prirodi tih događaja izlazilo, da je ta skupština morala ispasti sasvim drukčije no ikoja pređašnja. Na svima pređašnjim skupštinama Miloš se pokazivao kao pobedilac, kao samovlasni gospodar, sad je se pak pokazao on kao pobeđen, a protivnici njegovi behu u većini. Kolika promena beše nastupila pokazivala je najbolje beseda, kojom je Miloš 2. februara 1835. godine otvorio skupštinu. Tu je obećavao da će svoju vladu ograničiti ne samo zakonima, nego inekim ustavom. Imao se sastaviti ustav, kojim bi prava svakoga Srbina onako određena bila kao što ih samo čovečanstvo propisuje, kojim bi se, to jest, ujemčila Srbima lična sloboda i bezbednost imanja. Govorilo se pre toga češće, kako je jedini Miloš vlada njegove zemlje, kako ta vlada s njime leže i ustaje, kako s njime putuje, i kako će nekad s njime i preminuti. Tada pak on izjavi da će postaviti ministarstvo od šest popečitelja za narodne stvari, podeljeno po običaju novih država, da se podvezuje da će sve poslove davati na pretresanje i savetu, koji nazove državnim savetom, s tim da bude odgovoran narodu kao i on. Izgledalo je kao da je za se hteo zadržati samo glavni nadzor i potvrđivanje svršenoga. Na posletku je i za suđenje bilo ugođeno da sudije više ne sude kako nađu za pravo, no da se uredi određenim pisanim zakonima. I na ono, na čemu se toliko radilo, dođe na posletku red i da se izvrši: Miloš sam izjavi da hoće da bude pod zakonom – naveo je Ranke.

Ideje iz ustavnih pokreta Evrope

Nemački istoričar naglašava da je „čudo kako su težile da i u ovu još pola istočnu državu prodru ideje iz ustavnih pokreta evropskih: ona prava čovečanska, u koja ovde ulazi poglavito sloboda ličnosti i imanja – pa odgovornost ministarska – pa, na posletku, da i knez potpadne pod zakon, koji je tek valjalo postavljati!“

- Ali je s time bilo svezano i samostalno učestvovanje u vršenju državne vlasti onih koji do tada behu potčinjeni. Svi knezovi, sudije i ostali činovnici, s kojima se postupalo kao sa slugama, gotovo kao s robljem, time su iskakali na sredu kao učesnici u vlasti s gospodarem dotle neograničenim. U tome je smislu izrađen kratak osnovni ustav, u kom je u 14 glava i u 122 člana bilo iskazano novo srpsko državno pravo, i koji bi primljen sa svakom svečanošću. Odmah se izvrše silna postavljenja u službe, nadenu se imena činovima, odrede se penzije, i za jedan čas Srbija iskrse sasvim preobražena. Ali je druga stvar činiti naređenja u trenutku kad je kakav pokret načinio sebi puta, a druga vršiti ih. I ovde se baš tome vršenju obretoše na putu najveće smetnje – napisao je Ranke.

Kako opisuje nemački istoričar, srpski ustav, koji je napisao novinar i knjažev sekretar Dimitrije Davidović, ličio je na evropske i nije odgovarao ni sultanu, a ni drugima – Rusiji i Austriji, pa je brzo suspendovan i posle samo 55 dana ukinut.

- U jesen godine 1835. njegove službene novine objaviše kako je u Srbiji knjaz jedini gospodar, kako osim njega niko nema prava na političku vlast, i kako osim njega niko nema prava na političku vlast, i kako je zemlja srećna pod vladom monarhičnog načela – naveo je Ranke.

Konštituciju prvi tražio otac srpske pismenosti

Zanimljivo je da je Vuk Karadžić, čovek koji je značajno pomogao Rankeu u pisanju istorije Srpske revolucije, bio prvi koji je od Miloša tražio uvođenje ustava, mada kako ta reč još nije postojala (smislio ju je Dimitrije Davidović), on je koristio termin „konštitucija“.

Foto: Wikipedia/Uroš Knežević , Intermedichbo

- Vaša svetlosti, premilostivi gospodaru! Svaki čovek želi znati šta drugi ljudi o njemu misle i govore, vladaocima i upraviteljima naroda to je osobito nužno. Istina je ono što su naši stari kazali, da niko ne može celom svetu kolača namesiti, ali s današnjim vladanjem Vaše Svetlosti gotovo bi se u skupu moglo reći da niko tamo nije zadovoljan. Ama baš niko osim Vaša dva sina, a oni da su malo stariji, može biti, da bi bili nezadovoljni. Valjalo bi narodu dati pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim na konštituciju Francusku ili Anglijsku, ili novu Grčku, nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi; da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest; da svak svoj posao, koji nikom nije na štetu, može raditi po svojoj volji, i po svojoj volji živeti, da svaki čovek zna šta mu valja činiti, da se ne boji niti Vas, niti ikoga drugog... - napisao je otac srpske pismenosti u pismu Milošu 12. aprila 1832.

(Telegraf Nauka)