Možda nam nedostaje jedna planeta i to bi moglo da objasni izgled Sunčevog sistema

Sunčev sistem ima dva ledena džina, Uran i Neptun, ali je možda postojao i treći. Nova studija kaže da je ovaj dodatni svet pre nekoliko milijardi godina mogao pokrenuti silovito planetarno pomeranje izmeštajući neke od Jupiterovih i Uranovih meseca i možda dovodeći do formiranja drugih.

Ubrzo nakon što su se planete formirale pre 4 do 4,5 milijardi godina, spoljašnji Sunčev sistem je doživeo period ekstremnog haosa poznat kao nestabilnost po Nica modelu. Tokom ove ere, orbite Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna su se drastično promenile, postajući veoma nestabilne.

Preporučujemo

Bliski susreti bili su uobičajeni, pri čemu su se džinovske planete krajnje približavale jedna drugoj i privlačile jedna drugu moćnim gravitacionim silama. Ovo haotično kretanje je na kraju dovelo do toga da se planete smeste na svoje trenutne pozicije. Međutim, naučnici se dugo pitaju kako su njihovi regularni meseci preživeli ove silovite promene.

Da bi saznali što se dešavalo, naročito sa mesecima gasovitog džina Jupitera i ledenog džina Urana, istraživači su analizirali 122 kompjuterske simulacije ranog solarnog sistema. Izabrane su među hiljadama opcija pošto reprodukuju ključne odlike savremenog spoljašnjeg solarnog sistema.

Naučnici su koristili softver koji je pratio složene gravitacione interakcije između planeta, meseca, Sunca i prolazećih svemirskih stena tokom miliona godina. Testirali su verzije prošlosti koje su počele sa pet ili šest džinovskih planeta. To je zato što trenutna verzija Nica modela uključuje scenarije sa jednim ili dva dodatna džina koji su kasnije izbačeni iz solarnog sistema.

Kompjuterski modeli su pokazali da je stopa preživljavanja sistema meseca Jupitera i Urana bila mala. „Otkrili smo da je verovatnoća preživljavanja i za Jupiterov i za Uranov sistem meseca manja od 15%“, kažu istraživači. Od svih testiranih scenarija, samo u jednom su prvobitni meseci i planete preživeli zajedno.

Kad bi se planete previše približile Uranu, ogromna gravitacija bi skoro garantovala uništenje njegovih meseca. Međutim, umesto da odlete u svemir, oni su se sudarali jedan s drugim velikom brzinom. To je rezultiralo masivnim poljem ledenih krhotina koje su se tokom vremena ponovo spojile. Istraživači smatraju da bi ovo moglo objasniti kako je formiran Uranov mesec Miranda.

Međutim, ovo nije jedini put da su simulacije otkrile silovitu prošlost njegovih meseca. Rezultati pokazuju da su Uranovi meseci verovatno bili pomereni do tačke sudara najmanje dva puta: kao rezultat udara koji je nakrivio planetu i kao rezultat nestabilnosti džinovskih planeta.

Iako ovaj rad daje fascinantnu sliku ranog solarnog sistema, istraživači priznaju da simulacije ne mogu da obuhvate svaki detalj i da će biti potrebno još modeliranja kako bi se utvrdila sudbina pojedinačnih meseca.

(Telegraf Nauka/Phys.org)