Misija je otkrivanje tajni polarne svetlosti: Rakete NASA lansirane sa Aljaske
Američka svemirska agencija NASA uspešno je lansirala sa Aljaske rakete „Black and Diffuse Auroral Science Surveyor“ i „Geophysical Non-Equilibrium Ionospheric System Science“ (GNEISS).
Misija „Black and Diffuse Auroral Science Surveyor“ lansirana je 9. februara u 3.29 po lokalnom vremenu na Aljasci, dostigavši maksimalnu visinu od oko 360 kilometara. Glavna istraživačica Marilija Samara izjavila je da su svi instrumenti, uključujući i tehnološke demonstracije, radili prema očekivanjima i da je misija prikupila visokokvalitetne podatke o polarnoj svetlosti, saopštila je NASA.
Preporučujemo
Zubi „ljudoždera s reke Cavo“ krili hiljade dlaka: Analiza šokirala naučnike, posebno iznenadila jedna vlas
Misterija genetskog profila Balkana: Velika sličnost DNK Srba i Hrvata, iznenadili podaci o Grcima (ANKETA)
Misija GNEISS, koja se sastoji od dve rakete, lansirana je u nizu 10. februara u 1.19 po lokalnom vremenu na Aljasci. Rakete su dostigle maksimalne visine od približno 319,06 kilometara, odnosno 319,94 kilometra. Glavna istraživačica Kristina Linč izvestila je da su sve zemaljske stanice, pomoćni tereti i nosači instrumenata funkcionisali kako je predviđeno, kao i da je naučni tim zadovoljan lansiranjem i do sada prikupljenim podacima.
Rakete koriste tehniku sličnu CT skeniranju kako bi rekonstruisala električne struje koje teku iz aurore borealis.
Kada polarna svetlost obasja nebo, to se dešava zato što elektroni teku iz svemira u Zemljinu atmosferu. Te snopove elektrona možete zamisliti kao električnu energiju koja teče kroz kabl da bi osvetlila sijalicu. Električna struja se ne zaustavlja tamo gde se svetlost pojavi. Ona putuje u petljama; sijalica je samo usputna stanica na povratnom putovanju poznatom kao strujno kolo. Ako je svetlo upaljeno, elektroni ne samo da utiču, oni se takođe vraćaju nazad kroz kabl odakle su i došli.
Kod polarne svetlosti, nadolazeći elektroni teku duž snopova koji podsećaju na strujni kabl, ali struja koja se vraća iz aurore nije ni približno tako organizovana. Nakon što „upale“ polarnu svetlost, elektroni se raspršuju u nepredvidivim pravcima. Sudari, različiti vetrovi i gradijenti pritiska, kao i prolazna električna i magnetna polja, oblikuju njihove putanje. Oni na kraju pronalaze put nazad kako bi zatvorili auroralno „kolo“, ali tek nakon lutanja kroz stalno promenljivi haos naše atmosfere.
Da bismo razumeli kako polarna svetlost funkcioniše, potrebna nam je jasna slika o tome kako se auroralna struja zatvara, uključujući i vijugave staze kojima elektroni idu nakon što izazovu polarnu svetlost. Ipak, posmatranje te povratne struje nije nimalo lak poduhvat. To zahteva nekakvo skeniranje svih mogućih puteva kojima bi električna energija mogla da prođe.
- Ne zanima nas samo kuda raketa leti. Želimo da znamo kako se struja širi naniže kroz atmosferu – rekla je Kristina Linč.
(Telegraf Nauka/NASA)