Potop biblijskih razmera preti Americi: Naučnici upozorili - ovo je tempirana bomba visoka 1000 metara!

Izgledi da cunami visok 20 metara udari u istočnu obalu Sjedinjenih Američkih Država zvuče kao scenario iz naučne fantastike. Međutim, geološka istorija pokazuje da su se takvi događaji već odigravali - i da će se ponoviti.

- Suština je u tome da jednostavno ne možemo reći gde će se dogoditi sledeći vulkanski cunami, niti koliki će biti, ali sigurno će se dogoditi - upozorava vulkanolog, profesor Bil Megvajer.

Preporučujemo

Fokus naučne javnosti sve je više usmeren na vulkan Kambre Vijeha na ostrvu La Palma, delu Kanarskog arhipelaga uz severozapadnu obalu Afrike. Nestabilni obronci ovog ostrvskog vulkana predstavljaju stalnu pretnju.

- Tokom 1990-ih, moj istraživački tim potvrdio je da ova ogromna kamena masa – zapremine od više stotina kubnih kilometara – lagano puzi ka moru, možda centimetar ili dva godišnje - piše profesor Megvajer za Science Focus, dodajući: "Očekujem da će se ovaj deo obronka na kraju srušiti u Severni Atlantik, pokrenuvši tom prilikom megacunami."

Ukoliko bi stotine kubnih kilometara stena skliznule u okean, početni vodeni pljusak dostigao bi visinu od čak jednog kilometra. Talasi visoki stotinama metara raširili bi se Atlantikom, razorili okolna ostrva, a nakon devet sati putovanja talas visok oko 20 metara mogao bi da protutnji kroz Bahame i direktno pogodi obalu Floride.

- Veruje se da su ogromne kamene gromade, izbačene na obale Bahama, doneli drevni cunamiji potekli sa Kanarskih ostrva“, naglašava Megvajer. Iako stručnjaci raspravljaju o konačnim razmerama takve destrukcije, vremenski okvir ostaje otvoren: „Ne sumnjam da će ovo biti kataklizmičan događaj, ali nemam pojma kada će se dogoditi - lako bi moglo proći više vekova ili čak milenijuma.

Nanosi iz najmanje pet prošlih megacunamija pronađeni su na Kanarskim ostrvima na nadmorskim visinama i do 300 metara, a većinu njih pokrenula su kolosalna klizišta.

- Veliko urušavanje obronaka normalan je deo životnog ciklusa velikih ostrvskih vulkana i sigurno neće prestati da se dešava samo zato što smo mi ovde prisutni - izričit je Megvajer.

Slične katastrofe ostavile su dubok trag u istoriji civilizacije. U poslednjih 300 godina, urušavanja priobalnih vulkana i prateći cunamiji odneli su najmanje 55.000 života. Najpoznatiji primer je erupcija indonežanskog vulkana Krakatoa 1883. godine, kada se polovina njegove 300 metara visoke strukture srušila u more, stvorivši talase od 45 metara koji su usmrtili 33.000 ljudi. Njegov naslednik, Anak Krakatau, tokom erupcije i urušavanja 2018. godine pokrenuo je cunami koji je odneo 400 života i povredio 15.000 ljudi.

Megacunamiji visine do 100 metara statistički se dešavaju otprilike jednom u 10.000 godina - poslednji put pre oko 5.000 godina na ostrvu Reunion u Indijskom okeanu.

Pre oko 7.300 godina, erupcija podvodnog vulkana Kikai-Akahoja u blizini Japana u potpunosti je promenila praistorijski pejzaž ovog arhipelaga.

- Ova erupcija je morala biti razorna, eksplodiravši sa morskog dna uz malo upozorenja - piše profesor Univerziteta u Lundu, Piter Džordan.

- Udarao je japanska ostrva snažnim zemljotresima i ogromnim cunamijima, a zatim prekrio predeo metrima vulkanskog pepela.

Džordanov međunarodni tim pronašao je dokaze o dugotrajnom kolapsu ekosistema. Abrazivni pepeo na biljkama uništio je zube divljih životinja, klima se promenila decenijama unapred, a preživeli ljudi bili su prinuđeni na seobe i potpunu reorganizaciju društva.

Sličan mehanizam potvrđen je i u modernom dobu. Erupcija podvodnog vulkana Hunga na Tongi 2022. godine ponudila je naučnicima retku priliku za komparativnu analizu, pošto je morsko dno u toj zoni detaljno mapirano 2015. i 2016. godine.

Iako je vulkan relativno mali, njegova kaldera prečnika četiri kilometra odjednom se survala 1.000 metara duboko u vulkansku komoru. Ovaj proces, koji istraživači nazivaju „klipnim urušavanjem“, stvorio je masivni usisni talas i izbacio stub vodene pare 55 kilometara u stratosferu, dok je cunami dostigao visinu od 45 metara na 100 kilometara od epicentra.

Istraživačica sa Tehnološkog univerziteta u Oklandu, Marta Ribo, ističe da ovo otkriće nalaže hitnu reakciju:

- Naša studija naglašava hitnu potrebu za ponovnim mapiranjem morskog dna u visokoj rezoluciji - navodi Ribo, ocenjujući da bi to unapredilo "sisteme ranog upozoravanja na cunami i zaštitilo kritičnu infrastrukturu na morskom dnu, naročito u slabo istraženim regionima kao što je jugozapadni Pacifik".

Samo u podvodnom vencu Tonga-Kermadek nalazi se 74 vulkana, od kojih dvadesetak poseduje potencijalno opasne kaldere.

Opasnost ne vreba samo sa Atlantika. Pacifička obala SAD takođe beleži tragove džinovskih praistorijskih kretanja tla. Drevno klizište Nu’uanu na Havajima, severno od ostrva Oahu, pokrenulo je pre više od milion godina oko 3.000 kubnih kilometara materijala, a talasi su dosezali visinu od 400 metara. Savremene kompjuterske simulacije pokazuju da bi sličan masivni kolaps mogao poslati talas koji bi i nakon pet sati putovanja preko Pacifika udario u obalu Kalifornije sa visinom od čak 70 metara.

Iako prirodne sile ovakvih razmera nije moguće sprečiti, napredak satelitske geodezije i podvodnih seizmičkih senzora omogućava precizno praćenje nestabilnih kaldera i kretanja terena u realnom vremenu.

Osvrćući se na istorijsko iskustvo i otpornost ljudskih zajednica, profesor Piter Džordan primećuje sledeće.

- Čak i u najnemogućijim situacijama, preživeli i zajednice imaju izbore, ma koliko oni bili ograničeni: moraju da deluju i donose odluke; moraju da se prilagode, sarađuju i pronađu nove veze i društvene mreže.

Ipak, naučnici naglašavaju da prividno zatišje nikada ne sme biti razlog za opuštanje.

- Samo zato što vulkan trenutno ne eruptira ne znači garanciju bezbednosti - zaključuje profesor Bil Megvajer, upozoravajući da su mnogi od njih „[to su] samo klimave gomile kamenja i ruševina, iznutra istrulele od prodiranja vulkanskih gasova, koje čekaju bilo kakav izgovor da se uruše.“

(Telegraf.rs/news.com.au)