Ko su bili denisovci? Mnoštvo fosila i alata iz pećine u Kini daje novu sliku

Predmeti pronađeni u pećini na jugozapadu Kine sugerišu da su ovi zagonetni drevni ljudi bili vešti lovci. Napušteni kamenolom daje naučnicima uvid u kameno doba. Bogatstvo fosila i artefakata omogućava izvanredan pogled na živote i sposobnosti tajanstvenih drevnih ljudi poznatih kao denisovci.

Dokazi sa lokacije govore da su denisovci izrađivali koštane alate slične onima koje su pravili njihovi rođaci neandertalci. Predmeti takođe sugerišu da su denisovci, koji su na tom mestu živeli najmanje 30.000 godina, a možda čak 120.000, bili vešti lovci na životinje poput jelena. Nijedna druga lokacija ne daje tako dug i jasan registar ponašanja i tehnologija blisko povezanih sa denisovcima.

Preporučujemo

Nove kosti, novi domovi

Denisovci su prvi put opisani 2010. godine, nakon što su istraživači sekvencirali genetski materijal iz kosti prsta pronađene u Denisovoj pećini u Sibiru i ustanovili da DNK ne odgovara nijednoj drugoj poznatoj ljudskoj vrsti. Drevni proteini, koji su čvršći od drevne DNK, pokazali su se kao najpouzdaniji način za identifikaciju denisovskih ostataka.

Vilične kosti pronađene na Tibetanskoj visoravni i u sedimentima iz Tajvanskog moreuza proširile su poznatu teritoriju denisovaca južno i istočno od Sibira. Godine 2025, naučnici su konačno dali lice ovim izumrlim ljudima, pošto je potvrđeno da lobanja pronađena kod Harbina na severoistoku Kine pripada denisovcu.

Godine 2019, radnici koji su započeli ekološku obnovu kamenoloma u pokrajini Junan, na jugozapadu Kine, naišli su na kosti i kamene alate. Naučnici su iskopali hiljade predmeta iz pećine u kamenolomu. Analiza proteinskih fragmenata u uzorcima pokazala je da pet komada kostiju iz pećine Bianfu pripada denisovcima: dva zakrivljena dela lobanje, deo kosti podlaktice i dva zuba.

Istraživači iz Instituta za paleontologiju kičmenjaka i paleoantropologiju u Pekingu kažu da su fosili denisovaca pronađeni u dva različita sloja pećinskog sedimenta. Ostaci sugerišu da su drevni ljudi živeli u tom području tokom dužeg perioda od pre 167.000 do 134.000 godina.

Jugozapadna lokacija pećine Bianfu je takođe značajna jer je, u poređenju sa ranijim lokacijama, bliža oblastima u kojima su se denisovci i moderni ljudi možda mešali. Među današnjim ljudima sa najvećim procentom denisovske DNK u genomu — što je posledica drevnih spojeva — nalaze se stanovnici Papua Nove Gvineje i obližnjih ostrva.

Kosti govore

Kost podlaktice iz pećine Bianfu je jedna od samo nekoliko kostiju denisovaca ispod glave. Ranija studija daje dodatni uvid u denisovsku anatomiju. Navodi se da denisovska butna kost iz Tajvanskog moreuza ima sličnosti sa butnim kostima modernih ljudi. Po izgledu kosti, kao da je u pitanju moderni čovek, kažu istraživači, pa je veoma zanimljivo što proteomika pokazuje da je to nešto drugo.

Butna kost i potkolenična kost pronađena zajedno s njom takođe sugerišu da su barem neki denisovci bili krupni ljudi, visoki 180-190 centimetara i teški 80-90 kilograma.

Vešti lovci

Pored alata napravljenih od kostiju, istraživači su u pećini Bianfu pronašli više vrsta kamenih oruđa, uključujući strugače i sekače, u slojevima pećine starim između 190.000 i 70.000 godina. Mnogi kameni alati bili su za neodložnu upotrebu — napravljeni putem nekoliko udaraca, umesto da su usavršavani tokom vremena.

Denisovcima možda nisu bili potrebni složeniji kameni alati. Zaista, ostaci srednje velikih i velikih sisara — uglavnom pojedinačnih životinja na vrhuncu snage — sugerišu da su denisovci bili uspešni lovci. Neke životinjske kosti pokazuju tragove kasapljenja i vađenja koštane srži, što znači da su denisovci prilično dobro znali gde se nalaze poslastice.

Istraživači nastavljaju da analiziraju uzorke zemljišta i kostiju iz pećine Bianfu, koja je sad zaštićena kao kulturna baština. Nadaju se da će pronaći DNK koja bi mogla dati odgovor na pitanje da li su denisovci bili jedini ljudi koji su živeli na toj lokaciji.

(Telegraf Nauka/Nature)