Šta nam pero staro 99 miliona godina govori o evoluciji letenja

Dugo pre nego što su se ptice vinule u nebo, dinosaurusi su već imali perje. Međutim, kako je ono tačno evoluiralo u sofisticirane strukture koje pticama omogućavaju da lete ostaje donekle misterija. Sad otkriće najdužeg pera sačuvanog u ćilibaru daje neke nove informacije.

Pero je pripadalo drevnom dinosaurusu ili ranoj ptici i zarobljeno je u smoli drveta pre oko 99 miliona godina na prostoru današnjeg Mjanmara. Ono što ga čini naročito dragocenim za naučnike jeste očuvanost u tri dimenzije, što omogućava da se ispitaju složeni strukturni detalji. Fosilna pera se uglavnom spljošte tokom fosilizacije, tako da su mnogi detalji izgubljeni.

Preporučujemo

Da bi videli šta se može otkriti o ranoj strukturi pera i letenju, naučnici sa Istočnokineskog pedagoškog univerziteta u Šangaju ispitali su pero pod svetlosnim mikroskopom bez vađenja iz ćilibara. Međutim, izvukli su dva mala uzorka radi detaljnijeg ispitivanja pod skenirajućim elektronskim mikroskopom.

Zatim su te mere i drugi podaci uneti u računarske modele. Onda je upoređeno kako osovina modelirana na bazi drevnog pera i osovina u modernom stilu reaguju na protok vazduha. Rezultati pomažu da se razjasni redosled kojim je perje razvilo odlike potrebne za let.

Drevno pero je izgledalo iznenađujuće moderno, ali je njegova unutrašnja struktura pričala drugačiju priču. Iako je bilo veliko i imalo dobro razvijen oblik, njegova centralna grana je bila neobično tanka i nedostajale su neke od unutrašnjih struktura koje modernom perju daju snagu. Takođe su nedostajale malene kukice koje drže individualne niti pera zajedno. One pomažu da izdrži sile letenja.

„Ovi nalazi pokazuju da spoljašnja sličnost sa modernim primarnim perjem ne implicira nužno ekvivalentne mehaničke performanse kod ranog konturnog perja (perja sa centralnom osovinom i granama koje se šire na obe strane)“, kažu istraživači.

Kompjuterske simulacije su otkrile još jednu slabost. Pod identičnim uslovima protoka vazduha, pero sa osovinom modeliranom prema drevnom primerku savijalo se oko 10 puta više nego pero sa osovinom u modernom stilu.

Sve u svemu, nalazi sugerišu da je perje razvilo svoju veličinu i složen oblik pre sticanja snage i drugih strukturnih odlika potrebnih za efikasan let. Morfologija pokazuje da glavne komponente konstrukcije nisu nastale istovremeno.

(Telegraf Nauka/Phys.org)