Žena koja je otrovala bolnicu: Misterija „toksične dame“ i dalje zbunjuje doktore

Postoje medicinski slučajevi koji se ne uklapaju u postojeća znanja – ne zato što su potpuno nepoznati, već zato što se u njima prepliću realni simptomi, hemijski procesi i okolnosti koje je gotovo nemoguće ponoviti. Slučaj žene koju su mediji nazvali „toksična dama“ jedan je od najpoznatijih primera takve granice između nauke i neobjašnjenog.

Sve je počelo 19. februara 1994. godine, kada je 31-godišnja Glorija Ramirez dovezena u bolnicu u kalifornijskom Riverside sa ozbiljnim simptomima. Bolovala je od uznapredovalog raka grlića materice i njeno stanje je već bilo teško, ali ništa nije ukazivalo na to da će medicinska intervencija dovesti do incidenta koji će pogoditi čitav tim lekara i medicinskih sestara, piše Popular mechanics.

Preporučujemo

Tokom pokušaja stabilizacije, osoblje je primetilo neobičan miris koji je podsećao na amonijak. Ubrzo zatim, u uzorku njene krvi uočene su neobične, žućkaste čestice. U narednim minutima situacija je izmakla kontroli. Medicinski radnici počeli su da osećaju vrtoglavicu, mučninu i peckanje u očima, zatim probleme sa disanjem, a kod pojedinih su se javili i grčevi i gubitak svesti. Ukupno više od dvadeset članova osoblja razvilo je simptome, dok je nekoliko njih završilo na bolničkom lečenju.

U takvim okolnostima, hitna služba pretvorila se u kriznu zonu. Deo bolnice je evakuisan, a u istragu su uključeni timovi u zaštitnim odelima. Uprkos intenzivnoj medicinskoj intervenciji, Glorija Ramirez je preminula, ali njena smrt nije zatvorila slučaj – naprotiv, otvorila je jedno od najintrigantnijih pitanja savremene medicine.

Prvobitno objašnjenje nadležnih institucija bilo je da je došlo do masovne psihogene reakcije, odnosno kolektivne histerije izazvane stresom i dramatičnim okolnostima. Međutim, ovakvo tumačenje brzo je dovedeno u pitanje. Simptomi kod pojedinih zdravstvenih radnika bili su dugotrajni i uključivali su neurološke i respiratorne probleme, što se teško može objasniti isključivo psihološkim faktorima. Upravo ta činjenica otvorila je prostor za drugačije, kompleksnije hipoteze.

Najpoznatija među njima potekla je iz Nacionalne laboratorije Lorens Livermor i zasniva se na mogućoj ulozi supstance poznate kao dimetil-sulfoksid. Ova hemikalija, često označavana kao DMSO, korišćena je u određenim alternativnim terapijama za ublažavanje bolova. Prema toj teoriji, DMSO je mogao biti prisutan na koži ili u organizmu pacijentkinje, gde se, pod specifičnim uslovima, hemijski transformisao.

Proces koji se pretpostavlja uključuje nekoliko faza. DMSO u organizmu može oksidacijom preći u dimetil-sulfon (DMSO₂), relativno stabilno jedinjenje. Međutim, u uslovima kakvi vladaju u hitnoj službi – uz primenu kiseonika, električnih impulsa tokom reanimacije i promene temperature – moguće je da je došlo do dalje transformacije u dimetil-sulfat. Ta supstanca je izuzetno toksična i poznata po tome što može delovati kao snažan alkilirajući agens, oštećujući ćelije i nervni sistem čak i pri malim koncentracijama.

Ukoliko je zaista došlo do stvaranja gasovitog oblika takvog jedinjenja, to bi moglo objasniti naglu pojavu simptoma kod osoblja – od iritacije sluzokože i respiratornih tegoba do neuroloških poremećaja i gubitka svesti. Upravo se u toj tački hemija i medicina ukrštaju na način koji deluje uverljivo, ali ne i definitivno dokazan.

Razlog zašto ova teorija i dalje izaziva polemike leži u njenoj složenosti. Kritičari ističu da bi za takvu reakciju bili potrebni izuzetno specifični uslovi koji se retko javljaju istovremeno. Takođe, koncentracija potencijalno nastalog otrova morala bi biti dovoljno visoka da izazove simptome kod više osoba, što dodatno komplikuje objašnjenje. Neki stručnjaci smatraju da kombinacija hemijskih i psiholoških faktora možda pruža realniji odgovor nego bilo koja pojedinačna teorija.

Pored naučne dimenzije, ovaj slučaj ima i važan ljudski sloj. Iza naziva koji zvuči gotovo senzacionalistički nalazila se osoba sa sopstvenom pričom, porodicom i bolešću koja je već bila u završnoj fazi. Njena porodica godinama je ukazivala na to da se pažnja previše fokusira na misteriju, dok se zanemaruje činjenica da je u pitanju bila stvarna tragedija.

Više od tri decenije kasnije, slučaj „toksične dame“ ostaje bez konačnog odgovora. On pokazuje koliko su granice medicinskog znanja ponekad pomerljive i koliko retki, nepredvidivi događaji mogu dovesti do situacija koje izmiču standardnim objašnjenjima. U svetu u kojem se očekuje preciznost i sigurnost, ovakvi slučajevi podsećaju da postoje okolnosti u kojima nauka može da ponudi hipoteze – ali ne i konačnu istinu.

(Telegraf Nauka / Popular mechanics)