Kako su džepna čudovišta uticala na razvoj nauke: Pokemoni napunili 30 godina

Japanski dizajner igara Satoši Tadžiri 27. februara 1996. objavio je prve Pokemon igre za Nintendo Game Boy. Ono što je počelo kao dečja strast prema sakupljanju insekata preraslo je u franšizu i globalni fenomen sa naučnim temama u svom središtu. Fiktivni svet Pokemona pronašao je svoj put do nauke i akademskih istraživanja, uključujući ekologiju, fosile, evoluciju, biodiverzitet, obrazovanje, pa čak i razotkrivanje predatorskih žurnala, piše Nature.

Preporučujemo

- To je uticalo na moju predstavu o tome šta su životinje i prirodna istorija, skoro pre nego što sam saznao kakve su stvarne životinje u stvarnom svetu – rekao je Arjan Man, pomoćni kustos za fosilne ribe i rane tetrapode u Prirodnjačkom muzeju Filds u Čikagu, koji je bio dete kada se televizijska serija pojavila.

Povodom 30. godišnjice Pokemona, Nature je razgovarao sa naučnicima iz celog sveta o tome kako je njihov rad oblikovan igranjem Pokemon igara, gledanjem animiranih serija i filmova, i razmenom karata u školskim dvorištima.

Moraš da ih sakupiš sve

Za neke istraživače, teme u Pokemon igrama odražavaju njihov svakodnevni rad. Spenser Monkton, naučni istraživač sa Univerziteta u Gvelfu u Kanadi, koji je odrastao uz igre i TV seriju, kaže da je sakupljanje Pokemona „veoma slično onome što radi entomolog, pokušavamo da ih sve sakupimo“.

Igrači takođe uče kako da kategorišu raznolika fiktivna stvorenja prema njihovim karakteristikama i sposobnostima.

- To je čista klasifikacija. To je upravo ono što taksonom radi - dodaje Monkton.

Dok je bio na master studijama, Monkton je 2013. proveo nekoliko meseci vozeći se po Čileu i sakupljajući pčele. Nakon analize oblika i DNK pčela iz podroda Heteroediscelis roda Chilicola, identifikovao je 8 novih vrsta. Jedna od tih vrsta imala je izduženo lice koje je bilo „izvučeno kao njuška konja ili zmaja“, kaže Monkton, koji je kasnije tu vrstu nazvao Chilicola charizard, po zmajolikom Pokemonu koji bljuje vatru.

Fosili su još jedna velika tema u Pokemonima, a od 22. maja posetioci Muzeja Filds u Čikagu mogu posetiti izložbu koja prikazuje Pokemone i stvarne fosile na kojima su oni zasnovani. Trenutno u Pokedeksu ove franšize postoji 1.025 Pokemona, što je značajan porast u odnosu na 151 u originalnim igrama. Desetine Pokemona nose imena po stvarnim životinjama, a neke stvarne vrste su takođe nazvane po Pokemonima, tj. likovima iz serijala.

Među njima je Aerodactyl, koji je zasnovan na letećim reptilima poznatim kao pterosaurusi, poput rodova Pterodactylus ili Aerodactylus, ovaj drugi rod je nazvan po Pokemon liku 2014. godine. Pterosaurusi su „praistorijske leteće životinje koje su daleki srodnici dinosaura, ali nisu dinosauri“, objašnjava Man, naučni vođa izložbe. Drugi primeri prikazani na izložbi uključuju Pokemona Archeopsa, inspirisanog arheopteriksom (Archaeopteryx), pernatim dinosaurom starim 150 miliona godina koji se dugo smatrao najranijom poznatom pticom.

Alati za učenje

Pokemoni su takođe pomogli istraživačima da razviju resurse za nastavu. Istraživanje iz 2002. godine, sprovedeno među 109 osnovaca uzrasta od 4 do 11 godina u Velikoj Britaniji, pokazalo je da su deca mogla da imenuju znatno više Pokemon likova nego lokalnih divljih životinja. Zgroženi ovim nalazima, istraživači su 2010. godine dizajnirali igru kartama inspirisanu Pokemonima, koju su nazvali Phylo. Igrači grade lance ishrane, stvaraju stabilne ekosisteme i sabotiraju ekosisteme protivnika, sakupljajući poene u tom procesu. Takođe uče o tome kako klimatske promene i izlivanja nafte mogu uništiti ove ekosisteme, objasnila je Megi Kalahan, stručnjak za odnose ljudi i divljih životinja sa Univerziteta u Vašingtonu u Sijetlu, koja je proučavala kako korišćenje ove igre može pomoći naporima za očuvanje prirode.

U studiji iz 2019. godine, Kalahan i njene kolege su izvestili da je Phylo pomogao studentima osnovnih i postdiplomskih studija da zapamte više vrsta nego kada su podučavani putem prezentacija.

- To je bilo veoma uzbudljivo i pokazalo je kako igranje igre poput Pokemona zapravo pomaže ljudima da se istinski povežu sa vrstama, da ih zapamte i da mnogo bolje razumeju kako one funkcionišu u ekosistemu - kaže Kalahan.

Pokemoni u predatorskim žurnalima

Svet Pokemona je takođe korišćen za razotkrivanje sumnjivih praksi u akademskom izdavaštvu. Pored toga što u slobodno vreme igra Pokemon Go, entomolog Matan Šelomi sa Nacionalnog tajvanskog univerziteta u Tajpeju koristio je Pokemone da podigne svest o predatorskim žurnalima, koje naziva „pošastima akademskog sveta“.

On je 2019. počeo da piše desetine lažnih naučnih radova koristeći izmišljene reference i fiktivne koautore, uključujući likove iz Pokemona poput profesora Semjuela Ouka, i slao ih žurnalima za koje je sumnjao da su predatorski.

- Svakom predatorskom časopisu koji bi mi poslao neželjenu e-poštu (spam) odgovorio bih jednim od ovih lažnih radova – rekao je on.

Nekoliko Šelomijevih lažnih radova završilo je objavljeno na internetu jer ovi žurnali „ne sprovode stručnu recenziju“, dodaje on. Njegovi radovi uključivali su studije o kvalitetu vazduha i vode u fiktivnom Pokemon gradu Grindžiju, sedaciji i anesteziji pomoću Jigglypuff-a, Pokemona koji pesmom uspavljuje protivnike, i ekspresiji proteina „pikačurin“ kod Pokemona Pikačua.

- Ne mogu da ugasim ove časopise, ali ovim malim ubodima, naročito ako su povezani sa nečim do čega je ljudima stalo, poput Pokemona, pomažem u podizanju svesti – dodao je Šelomi.

- Naučnici bi definitivno trebalo da počnu da istražuju više takvih načina komunikacije naše nauke, naročito u vremenima kada je nauka ponekad pod napadom – zaključio je Man.

(Telegraf Nauka/Nature)