Kako sećanja postaju dodiri, šta je vreme, a šta je nezamislivo? Spektakularni radovi na festivalu art+science

Kako se sećanja prevode u dodire? Kako snimci postaju zvuci? Šta je vreme? Kako zamisliti nezamislivo? Kako uhvatiti čestice koje putuju svemirom od Velikog praska? Šta su prava, a šta lažna sećanja? Kako naći lepotu u nevidljivom?

Sve ovo su pitanja koja postavljaju umetnici u radovima na 10. festivalu art+science, u organizaciji Centra za promociju nauke, i centralnoj izložbi Putanje tehnologije organizovanoj u Domu kulture Silosi, koja je otvorena do 26. oktobra 2025.

Preporučujemo

- Ovogodišnje 10. izdanje festivala je, na neki način, i jubilej Centra za promociju nauke. Program art+science je uspostavljen 2014. sa prvim izložbama i praktično prvim festivalskim programima koji su krenuli 2016. Od tada smo promenili veliki broj lokacija, pre svega u Beogradu, ali smo imali programe, veliki program u Novom Sadu, manje aktivnosti i u Kragujevcu i u Nišu i u Subotici i u drugim gradovima u Srbiji, jer je ideja bila da od samog početka da pokušamo da uspostavimo mrežu ljudi koji profesionalno deluju u domenima umetnosti i nauke, da ih povežemo, da ih motivišemo na zajedničku saradnju i da vidimo, iniciramo nastanak i razvoj dela koja u sebi sadrže vrednosti i kvalitete obe obe stvaralačke discipline. Ideja je bila da svake godine predstavljamo i radove naših partnerskih organizacija, uglavnom iz Evrope, jer se program art+science dominantno finansira iz različitih projekata Evropske unije, iz programa Kreativne Evropa i Horizont Evropa, otuda i ovaj naziv na engleskom, jer je zapravo to integrisano u brojne evropske projekte i mreže, kojima najčešće rukovodi Ars Electronica iz Linca, naš najznačajniji partner u ovome domenu – rekao je Dobrivoje Lale Erić, rukovodilac Sektora za međunarodnu saradnju u Centru za promociju nauke i jedan od selektora, i dodao:

- Kako smo svedoci nepredvidivih globalnih sukoba, klimatskih promena, geopolitičkih dešavanja, pokreta naroda, odnosno migracija, nekako se čini da je jedna tema dominantna u današnjici, a to je uticaj tehnologije na naše društvo, našu civilizaciju, u drugom planu.

Kako navodi, svih ovih godina tehnologija je autorima s jedne strane bila kreativni alat, a s druge strane je bila i u fokusu.

- Želeli smo zapravo da pokažemo i ono što je očigledno, a to je koliki uticaj ima na današnje društvo, ali sa druge strane da pokažemo neke možda vrednosti koje tehnologija nosi u sebi a koje se nažalost ne koriste, koje nisu vidljive – rekao je Erić.

- Centralnu izložbu u okviru festivala nazvali smo Putanje tehnologije. Ona predstavlja 10 radova koji su raspoređeni u vijugavu putanju unutar samih Silosa. Radovi se bave određenim aspektima tehnološkog okruženja danas, određenim aspektima onoga što smo mi definisali kao kao temu i kao i kao motiv za predstavljanje ove izložbe, a to je razmišljanje o pojmu vremena, pojmu sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, onoga šta smo mi kao individue u toliko tehnološki dominantnom svetu, ali i društva koje se vrlo drastično menjalo u ovom periodu – rekao je Erić.

Prvi rad na izložbi je Tik-Tok, kinetička video-instalacija slovenačkih autora Nike Oblak i Primoža Novaka.

- Ovo je multimedijalna instalacija, ali zapravo rad je izveden kao živi performans. Autori su bili u jednom kontejneru koji se kreće i izvodili pokrete održavajući se, što je snimila kamera. Taj performans je obrađen kroz ovu projekciju, a nama je ovo početni rad festivala upravo zato što se tiče pojma vremena. Mi kao da imamo neki hronometar koji nas podseća i navodi na svakodnevno ponašanje, svakodnevni ritam. Ovo je dakle ritam u kome smo svi mi, svesni ili ne. To je ritam i ovoga grada i države i mnogih drugih država i mnogih drugih gradova po svetu, to je ritam samog novog čoveka - rekao je Erić.

Sledeći rad je interaktivna instalacija Latentni pejzaži Jeruna Klukersa. Tu se koristi baza algoritamskih video-podataka u realnom vremenu da se uz AI alate kreiraju lirski pejzaži.

- Dakle, šta se ovde dešava? Mi crtamo nešto uživo. Crtež se snima kamerom, pa se prikazuje modelu OpenAI i on onda generiše prompt na osnovu tog snimka. Dakle, u suštini, model nam govori šta misli da vidi na crtežu. Nazivam to Roršahovim testom, ali za AI. U isto vreme, ovaj prompt se koristi za generisanje novih slika pomoću stabilne difuzije i samoobučenog Lora modela – rekao je Klukers.

Filmski autor Igor Toholj predstavio je eksperimentalni film „Idu dani“.

- Moja inicijalna ideja je bila, pošto sam ja inače dokumentarista i autor eksperimentalnih filmova, da napravim jedan dugometražni dokumentarni esej koji bi se sastojao od nekog naknadnog promišljanja moje lične porodične filmske arhive, a koju je moj pokojni otac snimao na Super 8 kamerom tokom putovanja u SFR Jugoslaviji. Onda sam, digitalizujući taj materijal, stigao do nekih 6-7 sati filmskog materijala s kojim nisam znao šta da radim, ali sam onda počeo da razvijam jednu ideju da zapravo u rekonstrukciju sećanja uključim veštačku inteligenciju – rekao je Toholj i dodao:

- Finalna sekvenca je u stvari melting. To rastapanje je zapravo ono što se dešava sa našim sećanjem. To je taj pojam konfabulacije s kojim se mi poigravamo stalno. To je fenomen lažnog sećanja, ima nekih pet osnovnih manifestacija.

Među radovima je i Transient – Maglena komora, vol. 1 čiji su autori Juri Tanaka, Akita Ariga, Pavle Dinulović, Umut Kose i Rohan Sačdeva.

- Ovaj rad nas vodi u daleku prošlost, pokušava da uhvati, na jedan zaista naučno-umetnički način, samo vreme postojanja sveta, odnosno Veliki prasak. Jer je u pitanju instalacija koja vam omogućava da i vizualizujemo, dakle vidimo i sonifikujemo, ozvučimo najstarije čestice koje se nalaze svuda oko nas i koje putuju svemirom od velikog praska, a to su mioni – rekao je Erić.

Juri Tanaka je objasnila da je ovo audio-vizuelna instalacija.

- Ono što vidite su kosmički zraci koji dolaze iz dalekog univerzuma. Pokušali smo da pronađemo lepotu ili nešto nevidljivo, što ne možemo da vidimo, ne možemo da percipiramo u našem svakodnevnom životu. Dakle, ovde vidimo ono što ne vidimo, kao što su kosmički zraci koji nas obasipaju svakog dana – rekla je ona.

Kratki film od 23 minuta „Kako zamisliti nezamislivo“ napravili su Guangli Lju i Cižuej Čen i on predstavlja putovanje kroz istoriju planete i prirodno okruženje i to milionima godina unazad.

- Nezamisliva stvar se, naravno, odnosi na dinosauruse. Kao dete sam bio fasciniran ovim stvorenjima i počeo sam da postavljam pitanje, kao ljudsko biće, da li smo zaista u stanju da zamislimo stvorenje koje je potpuno nestalo pre nego što je čovek nastao? Čak i naučnici, to su nam rekli, nemaju dokaze o koži dinosaurusa. Naša mašta je prilično oblikovana popularnom kulturom i svim ovim vrstama novih alata za kreiranje slika poput veštačke inteligencije. Koristio sam mnogo alata veštačke inteligencije u ovom filmu. Da li oni šire našu maštu ili je zapravo ograničavaju? – rekao je Guangli Lju.

Sledeći rad na izložbi je „Disanje“, multimedijalna instalacija Arnoa Lafona. Scenografija sa dva ekrana prikazuje podatke preuzete iz klimatskih servisa na jednom, a 3D vizuelizaciju emotivnih slika na drugom. Sve to prati zvučni pejzaž nadahnut otkucajima srca koji se ubrzavaju.

- Mi radimo sa naučnicima, za mene je to dobra stvar jer širimo vesti o globalnom zagrevanju. I ti podaci evoluiraju. Za stvaranje sam koristio podatke o globalnom zagrevanju, digitalne alate, veštačku inteligenciju… - rekao je Lafon.

Među radovima je i filmski diptih Iluminacija (BGD-25) i Transformacija (SVT-25) autorskog dua Sz. Berlin ± Panic, koji se bavi temom snage i svetlosti. Audio-vizuelni performans nastao je pomoću kamera u napuštenim industrijskim postrojenjima, ali i procesom sonifikacije, pretvaranjem slike u zvuk.

- Ovo je zapravo direktna saradnja sa zgradom koju snimamo. To nije muzički portret ili interpretacija zgrade, nije simfonija o mestu. To je direktna saradnja sa mestom. I onda smo takođe umešali zvukove ptica koje tamo žive, vrana. Uzeli smo zvukove ruševina koje padaju. Ja sam bio tamo devet dana, svakog dana. Nikola je bio tamo veći deo aprila, snimajući. Drugi aspekt naše prakse koji bih trebao da pomenem je da, osim sonifikacije, ne koristimo nikakvu veštačku inteligenciju (AI). Čovek i softver, ne AI – rekao je jedan od umetnika.

Silvija Binda Hejserova predstavila je svoj rad Stratum, multimedijalnu instalaciju.

- Moj projekat bavi se preuzimanjem kontrole nad tehnologijom u širem smislu, vraćanjem kontrole nad tehnologijom čitanjem, analiziranjem, razumevanjem i preispitivanjem iste. Dakle, ishod je ovde fokusiran na digitalno vreme. Šta je digitalno vreme i šta ono znači za nas? Kao što vidite, ima više delova. Jedan je ova skulptura pod nazivom Dekonstrukcija i inspirisana je antenama koje primaju vreme sa satelita. Dakle, ovo su GPS antene koje se povezuju sa satelitima, a sateliti nose atomske časovnike – rekla je Silvija.

Autorski tim iz Estonije, Julija Sion i Nuno N. Koreija, uradio je interaktivnu skulpturu Rezonantna sećanja.

- Oni su sproveli veliko istraživanje u koje su uključili veliki broj državljana Srbije, više oko 30 njih je učestvovalo u različitim formama i aspektima ovoga rada. U ovome cilindru možemo da vidimo šest instalacija koje su nastale kao rezultati i koje pripadaju njihovoj metodologiji – rekao je Erić.

Julija Sion rekla je da je glavni cilj projekta bilo podizanje svesti o digitalnom jazu u Srbiji.

- Odlučili smo da to uradimo deljenjem sećanja starijih ljudi iz Srbije, ne samo iz Beograda, sreli smo ljude iz Rume, iz Zrenjanina, iz Pančeva... tako da smo imali veoma raznoliku grupu pojedinaca sa kojima smo radili. Ideja je bila da se njihova sećanja podele na opipljiv način. Ako idete u običan muzej, ono što u osnovi treba da uradite je da gledate ili slušate. Ovde ste podstaknuti da dodirnete ove predmete, da ih osetite svojim telom. Jer je centralni element ovih kultura dodir – rekla je ona i dodala:

- Imali smo veoma opsežno istraživanje, tako da smo se sreli sa starijim ljudima. Sakupili smo njihova sećanja. Imali smo specifičnu metodu koja je ranije osmišljena u mom prethodnom projektu o tome kako uzeti specifične elemente iz njihovih sećanja i predstaviti ih kao taktilne senzacije. U ovom slučaju, vibracije. A onda je Nuno uzeo neke kontekstualne elemente zvuka. Zatim smo imali sesiju testiranja. Dakle, vratili smo se u Srbiju nakon naše istraživačke sesije koja je trajala dve nedelje, a zatim smo imali period prototipiranja tehnologije. Vratili smo se u decembru da testiramo ove vibracije i zvuk sa istim učesnicima, ali i sa drugima koji nisu povezani sa tim sećanjima i vidimo kako su se osećali, kako su mogli da pogode o čemu se radi u ovom sećanju.

(Telegraf Nauka)