Direktna veza između čula vida i oporavka – zašto gledanje u prirodu može da ubrza ozdravljenje

Keti Vilis, profesorica biodiverziteta na Oksfordskom univerzitetu, kaže da nas dodirivanje drveta čini spokojnijim, da je gledanje slike savane smirujuće i da šetnja kroz šumu menja naše crevne mikrobe.

Praksa „okruživanja šumom“ je pažljivo, meditativno iskustvo kad dozvoljavamo našim čulima da se usklade sa prirodom provodeći vreme u šetnji kroz šumovite oblasti.

Brojne studije su pokazale da uranjanje u prirodni svet na ovaj način može doneti značajne zdravstvene koristi. Međutim, možemo li uvesti tu praksu u kliničko okruženje? Može li povezivanje sa prirodom obezbediti alternativne i efikasne tretmane za pacijente sa širokim dijapazonom oboljenja?

Preporučujemo

Keti Vilis u novoj knjizi „Dobra priroda“ odgovara na to pitanje. Ona koristi raspoložive dokaze da bi pokazala ne samo zdravstvene prednosti okruženosti prirodom, već i kvantitativne podatke koji pokazuju kako bi lekari mogli da propišu vreme u prirodnoj sredini kad planiraju terapije za pacijente.

Istražujući kako različiti oblici prirode ostvaruju interakciju sa telom, ona otkriva kako nas dodirivanje drveta smiruje, dugotrajne efekte šetanja kroz borovu šumu i zašto su gradski zvukovi toliko iritantni.

Ona govori zbog čega istražuje uticaj prirode, kako posmatranje savana može da nas učini opuštenijim i zašto bi trebalo da napunimo kuće pauk-biljkama.

Dok je radila na projektu posvećenom koristima od ekosistema koje obezbeđuje priroda, naišla je na tekst o tome kako su pacijenti sa operisanom žučnom kesom koji su mogli da gledaju kroz prozor i vide drveće dobijali manje lekova protiv bolova i oporavljali se mnogo brže nego oni koji su gledali u zidove.

Nije se radilo o tome da drveće pročišćava vazduh i da je vazduh bio bolji, pa da je zbog toga ljudima bilo bolje. U pitanju je bila direktna veza između čula vida i brzine oporavka. Činilo se da je u telu delovao neki mehanizam koji dovodi do bržeg oporavka i manje bola, povezan sa viđenjem prirode.

Gledanje biljaka i prirode oko nas ima psihološki, ali i fiziološki uticaj na nas. Direktna fiziološka reakcija na viđenje zelenila podstakla je želju Keti Vilis da sazna šta se dešava u telu što dovodi do bržeg oporavka. Počela je da obraća pažnju i na druga čula. Šta se dešava kad osetimo miris, čujemo i dodirnemo prirodu? I ima li medicinskih dokaza da to zaista proizvodi promenu?

Definitivno se dešavaju značajne promene u našim telima kad se naša čula nađu u interakciji sa određenim tipovima prirode, ali je to takođe automatska reakcija. Na primer, desiće se promena u nivoima hormona, adrenalin će opasti ili je varijabilnost srčanog ritma poboljšana.

Da biste ubedili lekara, ne možete reći samo da se generalno osećate bolje – potrebni su kvantitativni dokazi koji pokazuju šta se događa. Prof. Vilis to pokušava da uradi u svojoj knjizi.

Kad gledate u zelenu boju – i zeleni i beli listovi naročito su dobri – postoje tri putanje na koje utiče ta vizuelizacija, kaže Vilis. Prvi je uticaj na autonomni nervni sistem, tako da srčani ritam i krvni pritisak opadaju. Drugi uticaj je na endokrini sistem – hormone – na primer, menjaju se nivoi amilaze u pljuvački, što pokazuje da su nivoi stresa sniženi. Treći je vaš psihološki indeks, koji pokazuje da se ljudi osećaju mnogo smirenije i mnogo manje anksiozno.

Moguće je da je ova reakcija nastala evolucijom i to je veoma zanimljivo jer imamo različitu reakciju na različite oblike horizonta. Pogledajte neki otvoreni pejzaž sa nekoliko hrastova, ili četinarski oblik, koji je vrlo šiljast, nasuprot veoma uglastog i četvrtastog gradskog oblika.

Studije su pokazale da kad gledamo u horizont naše oči razaznaju fraktalnu dimenziju (složenost detalja slike) i automatski smo skloni fraktalnim dimenzijama srednje kompleksnosti (1.3) – otvoreniji horozont sa malim brojem raštrkanog drveća čini da se ljudi osećaju najopuštenije.

Takvi oblici liče na savane. U jednoj studiji su slike različitih pejzaža pokazane tinejdžerima i mladim odraslim ljudima iz Zapadne Afrike koji su ceo život proveli u tropskoj kišnoj šumi i nisu putovali, ali su ipak izabrali otvoreni pejzaž savane kao onaj koji im se najviđe sviđa.

Sva čula su pod nekakvim uticajem kad su okružena prirodom. Međutim, ne radi se o celoj prirodi, već o određenim tipovima. Najveće iznenađenje je bio miris. Kad udišete miris biljke, ti molekuli su volatilna organska jedinjenja koja prolaze kroz plućnu membranu u krv. Dakle, ako šetate u borovoj šumi, imate veće nivoe pinena u krvi i to reaguje sa istim biohemijskim putanjama poput leka za neko stanje kao što je anksioznost.

U eksperimentima u kojima su ljudi udisali volatilna organska jedinjenja drveća iz porodice čempresa i porodice kedrova, ne samo da je redukovan adrenalin, već je povećan nivo prirodnih ćelija ubica u krvi, a te ćelije napadaju kancere ili viruse.

Kad su upoređeni ljudi koji žive blizu šume čempresa i oni koji žive dalje od nje, ljudi koji žive pored šume bili su mnogo zdraviji, sa mnogo manje autoimunskih bolesti. Takođe, grupa ljudi je dovedena u šumu čempresa i meren je njihov nivo prirodnih ćelija ubica. Nakon pet sati šetnje, taj nivo se zaista povećao, ali još značajnije – povećan nivo prirodnih ćelija ubica u krvi tih ljudi je postojao i sedam dana kasnije. Dakle, koristi su ne samo kratkoročne, već i dugoročne.

O koristima od veštačkih biljaka nije urađeno mnogo studija. Međutim, u jednoj studiji je japanskim đacima data saksija sa pravim cvećem. Nakon što su je posmatrali 10 minuta, rekli su da se osećaju spokojnije, a istraživači su zabeležili da im se krvni pritisak smanjio. Zatim je urađeno isto sa veštačkim biljkama od poliestera koje su bile vrlo uverljive, ali nije bilo nikakvih koristi.

To pokazuje da nije u pitanju samo gledanje, već da mora biti prisutan i miris, podsvesno. Razlika koju pravi miris je ogromna i to je vrlo zanimljivo i često potpuno zanemareno čulo.

Da li priroda utiče na još neke telesne sisteme? Mnogo saznajemo o probavnom sistemu i crevnoj flori i uticaju raznih životnih sredina na njih. Samo šetajući po obodu parka, što više biodiverziteta imate na različitim nivoima – veći je diverzitet tog mikrobioma. I kad ste unutra, kao u slučaju mirisa, vaše telo dobija pečat sredine u kojoj se nalazi.

To je lepo pokazala studija sa finskom decom na tri igrališta: jedno sa betonom, drugo sa prostirkom i treće sa tlom iz tajge. Tokom 28 dana, deca su se igrala u različitim oblastima, a onda su istraživači izmerili njihove crevne mikrobiome, kožne mikrobiome i zapaljenjske markere u krvi.

Deca koja su se igrala na tlu iz tajge imala su potpuno nov crevni mikrobiom posle 28 dana, ali ne samo to – takođe su imala statistički značajnu redukciju zapaljenjskih markera.

Zatim se pokazalo isto u slučaju odraslih koji su imali zeleni zid sa vegetacijom u svojim kancelarijama naspram onih bez zelenog zida. Te biljke i njihov biodiverzitet „osemenjavaju“ okruženje tih ljudi i oni stoga usvajaju taj potpis.

Pošto je samo 7% naše flore nasleđeno, ostatak je proizvod životne sredine – gde god da smo, trebalo bi da idemo ka predelima bogatim vegetacijom.

Ako ne možemo baš lako da izađemo napolje, šta možemo da uradimo u cilju unošenja prirode u naše domove? Treba imati mnogo više biljaka okolo – žive biljke u dnevnoj ili radnoj sobi. Čak i vazu ruža na stolu. Studije pokazuju da i ruže bez mirisa – samo viđenje belog i žutog cveta – snižavaju krvni pritisak.

To svi možemo da uradimo. Ne moramo da čekamo da nam neko prepiše.

(Telegraf Nauka/Live Science)