„Ljubavni jadi za njih su bili mentalna bolest“: Neverovatno shvatanje iška u srednjovekovnom islamskom svetu

Ljubavni jadi ozbiljno su smatrani mentalnom bolešću u srednjovekovnom islamskom svetu, pokazalo je novo istraživanje.

Islamski učenjaci su smatrali da se ljubavni jadi, koje su nazivali išk (ʿishq), razlikuju od melanholije – za razliku od Galena i drugih lekara iz antičke Grčke, saopštio je Univerzitet u Ekseteru.

Preporučujemo

Lekari u 10. veku tvrdili su da ljubavni jadi uglavnom pogađaju razuzdane i neuke ljude. Međutim, oni iz kasnijih vekova smatrali su da su čak i najplemenitije ličnosti, poput proroka i svetaca, podložne ovoj patnji.

Islamski lekari su negovali tradiciju prepoznavanja dubokih veza između mentalnog, odnosno psihološkog zdravlja i fizičkog zdravlja. U 11. veku, Abu Ali el Husein ibn Sina (poznatiji u Evropi kao Avicena) opisao je kako je mentalno stanje žene koja pati od ljubavnih jada činilo njeno telo fizički slabim i bolesnim. U 13. veku, Ibn al-Nafis izneo je teoriju da je glavni fiziološki razlog za ljubavne jade nakupljanje semene tečnosti. Iz tog razloga je tvrdio da su mladi, neudati i neoženjeni, pa čak i oni moralno ispravni, skloniji obolevanju, navodi se u saopštenju.

Medicinsko razumevanje ljubavnih jada nastavilo je da se razvija duboko u 16. vek, u dijalogu sa književnim raspravama o opsesivnoj ljubavi i sve češćom upotrebom ljubavi kao ključne karakteristike kosmosa u islamskoj mističnoj teologiji. To je poznato kao sufijski put ljubavi, koji se povezuje sa velikim misticima poput Rumija iz 13. veka.

Nahjan Fensi, profesor islamskih studija sa Univerziteta u Ekseteru, proučavao je spise ključnih lekara iz celog srednjovekovnog islamskog sveta, stavljajući ih u dijalog sa delima filozofa, književnih naučnika, verskih polemičara i teologa kako bi demonstrirao ove međusobne veze kroz različite tradicije.

Jedan od primera je Ibn al-Mubarak, koji je poticao iz porodice lekara i služio u Istanbulu kao dvorski lekar osmanskih sultana Selima I (1512–1520) i Sulejmana (1520–1566). Prethodno je studirao u Širazu kod vodećeg filozofa-teologa, Džalal al-Dina al-Davanija (umro 1502). On se nadovezao na tvrdnju Ibn al-Nafisa da išk može biti nenameran i da može još dublje pogoditi one koji su moralno ispravni. U svojim spisima on objašnjava da, iako je dozvoljen seksualni odnos generalno lek za ovo stanje, ljubavni jadi proroka i svetaca se ne leče na taj način, jer njih ne prati želja za seksualnim činom. To je zato što njihovo stanje nastaje „zbog čednosti ljubavnika“ ili „zbog savršenstva lepote Voljenog“, to jest Boga, što čini da ljubavnik zaboravi na želju za odnosom, navodi se u saopštenju Univerziteta u Ekseteru.

(Telegraf Nauka/University of Exeter)