Iskustvo bliske smrti i snovi možda imaju isti izvor: Studija otkriva kako mozak stvara neverovatne prizore

Iskustvo bliske smrti dugo je opisivano kao jedinstveni događaj koji izmiče naučnom objašnjenju. Ipak, savremena istraživanja sve češće ukazuju da bi mogla biti povezana sa procesima koji su već poznati – onima koji se odvijaju tokom sna.

Prema nalazima koje prenosi Popular Mechanics, a koje su objavljene u žurnalu  Psychology of Consciousness: Theory, Research, and Practice, osobe koje su prošle kroz ovakva iskustva pokazuju izražene promene u načinu na koji sanjaju, što otvara mogućnost da se ova dva fenomena nalaze na istom spektru svesti.

Preporučujemo

U istraživanju su upoređivane osobe koje su doživele iskustvo bliske smrti sa onima koje su bile u životnoj opasnosti bez takvog doživljaja i sa kontrolnom grupom. Razlika se nije pokazala samo u sećanjima na sam događaj, već i u kasnijem funkcionisanju svesti: ispitanici sa iskustvom bliske smrti prijavljivali su češće, živopisnije i emocionalno intenzivnije snove, kao i veću sposobnost da prepoznaju da sanjaju. Upravo ta sposobnost, poznata kao lucidno sanjanje, predstavlja stanje u kome se granica između sna i budnosti delimično briše.

Ključ razumevanja ove veze nalazi se u načinu na koji mozak funkcioniše tokom REM faze sna. U tom stanju dolazi do pojačane aktivnosti u oblastima zaduženim za emocije i sećanja, dok su centri za racionalnu kontrolu i kritičko mišljenje delimično potisnuti.

Rezultat je stvaranje izuzetno realističnih, ali nelogičnih i simbolički bogatih scena. Upravo takve karakteristike nalaze se i u opisima iskustava bliske smrti: osećaj izdvajanja iz tela, susreti sa poznatim osobama, snažna emocionalna komponenta i promenjena percepcija vremena.

Dodatno objašnjenje pružaju neurohemijski procesi koji se aktiviraju u ekstremnim situacijama. Kada je organizam izložen jakom stresu ili nedostatku kiseonika, dolazi do naglih promena u nivou neurotransmitera, uključujući dopamin i serotonin, što može pojačati vizuelne i emocionalne doživljaje. U takvim uslovima mozak može generisati iskustva koja po intenzitetu i strukturi podsećaju na snove, ali su mnogo snažnija i upečatljivija.

Važno je razlikovati subjektivni doživljaj od njegovog uzroka. Iako ljudi sa iskustvom bliske smrti opisuju kao „realnija od stvarnosti“, to ne znači da ona potiču iz spoljašnjeg sveta. Naučni modeli ukazuju da je reč o unutrašnjim procesima u mozgu koji, pod određenim uslovima, stvaraju izuzetno koherentne i emocionalno snažne narative. Slično kao u snovima, mozak koristi fragmente sećanja, očekivanja i simbolike kako bi konstruisao celinu koja ima smisao za osobu koja je doživljava.

Posebno je značajno to što se promene ne završavaju sa samim iskustvom. Kod mnogih ispitanika dolazi do trajne promene u načinu sanjanja, ali i u doživljaju stvarnosti. Snovi postaju učestaliji, bogatiji i često praćeni osećajem značenja, što sugeriše da iskustvo bliske smrti može dugoročno promeniti način na koji mozak obrađuje informacije i emocije.

U tom svetlu, iskustvo bliske smrti ne deluje kao izolovan fenomen, već kao ekstremna manifestacija procesa koji su prisutni u svakodnevnom životu – pre svega u snovima. Razlika nije u prirodi samog mehanizma, već u njegovom intenzitetu i uslovima u kojima se aktivira.

Ovakav pristup ne umanjuje subjektivni značaj ovih iskustava, ali ih smešta u okvir koji je moguće istraživati i razumeti. Umesto da predstavljaju dokaz nečega izvan poznatih zakona, ona postaju ključ za razumevanje granica svesti i načina na koji mozak stvara realnost. Upravo u toj sposobnosti – da iz unutrašnjih procesa izgradi čitav doživljeni svet – leži njihova prava složenost i značaj.

(Telegraf Nauka / Popular Mechanics)