Ponovo može da vidi zahvaljujući implantatu koji stimuliše korteks: Jedan slučaj daje nadu

Migel Terol je iznenada izgubio vid na desnom oku za Božić 2018. Šest nedelja kasnije osetio je nešto čudno i na drugom oku. Otišao je u hitnu pomoć i tamo je, dok je čekao, osetio kako mu se svetlo polako gasi. Preplašen, počeo je da viče: „Ne vidim, ne vidim!“

U bolnici mu je dijagnostikovana nearterijska prednja ishemijska optička neuropatija, nagli gubitak vida koji nastaje usled nedostatka protoka krvi u optičkom nervu, piše El Pais.

Preporučujemo

- To je neka vrsta infarkta koji pogađa oči – objasnio je Terol.

Njegova neurološkinja mu je ispričala o eksperimentalnom ispitivanju na Univerzitetu Migel Ernandez (UMH) u Elčeu. U junu 2022. godine, usred pandemije, operisan je kako bi mu u vizuelni korteks, u predelu potiljka, postavili sićušni implantat dimenzija 4 puta 4 milimetra sa 100 mikroiglica. Cilj je bio stimulisati korteks radi reprodukcije vizuelnih percepcija. Iako je ispitivanje služilo za potvrdu tehnologije, on je povratio dovoljno vida da prepozna svetlost, detektuje pokrete, identifikuje predmete, pa čak i čita velika slova na ekranu. Bilo je to neočekivano. Iako je reč o samo jednom slučaju, on će biti osnova za dalje pokušaje sa drugima.

Dva dana nakon ugradnje implantata, još u bolnici, Terol je upitao jednu od medicinskih radnica da li pomera ruke.

- Lekari, naučnici, svi su se unervozili - priseća se on.

Njegova supruga, koja je takođe bila u prostoriji, uplašila se i pitala šta su mu to uradili. Eduardo Fernandez, direktor Instituta za bioinženjering na UMH i odgovorni za ispitivanje u koje se Terol uključio, ostao je smiren. Iz ranijih radova, poput onog sa Bernadeti Gomez, koja je 2021. delimično povratila vid pomoću ovog sistema, Fernandez je znao da pacijenti nakon ovakvog implantata mogu povratiti deo vida usled efekta sličnog placebo efektu.

- Berna je imala vizuelne halucinacije, ali kod Terola je oporavak bio stvaran; uradili smo seriju testova i videli da je povratio deo svoje sposobnosti vizuelne percepcije – rekao je Fernandez, glavni autor ovog istraživanja čiji su rezultati objavljeni u žurnalu Brain Communications, i dodao:

- On nije video samo svetla, video je ono što je bilo ispred njega.

To je bilo potpuno neočekivano. Prvo, zato što je bilo prerano, jer treninzi sistema nisu ni počeli. Drugo, u drugim sličnim slučajevima oporavka, radilo se o osobama sa nedavnim povredama optičkog nerva, a ne skoro četiri godine kasnije. Ali što je još važnije, „dizajn studije nije imao za cilj da Terolu poboljša vid, već da proveri da li smo u stanju da izazovemo percepciju“, dopunjuje Fernandez.

Implantat se sastoji od 100 mikroiglica koje ulaze u kontakt sa vizuelnim korteksom. Elektrode mu šalju električne signale koje primaju sa naočara koje povezuju mozak sa spoljnim svetom. Električna stimulacija mozga otvara bezbroj mogućnosti, posebno za osobe čije su sposobnosti ograničene jer je prekinuta komunikacija između glave i ostatka tela. Tako su različite tehnologije omogućile komunikaciju onima koji nisu mogli da izgovore ni reč, čak i jednoj ženi koja je mogla samo da trepće, ili pisanje mislima. Pojednostavljeno rečeno, slični pristupi dali su nadu osobama sa povredama kičmene moždine ili onima sa Parkinsonovom bolešću. Ideja je uvek ista: premostiti oštećenu zonu kako bi se ponovo povezali ruka, noga, usta ili oči sa delom mozga koji obrađuje svaku vrstu informacija.

- Procedura se sastojala od hirurške implantacije intrakortikalne matrice od 100 mikroelektroda u primarni vizuelni korteks, regiju mozga zaduženu za obradu vizuelnih informacija – objasnila je neurološkinja iz bolnice Vega Baja u Oriueli Aranča Alfaro, koja je prva primila Terola kada je oslepeo.

Implantat je povezan sa naočarima koje služe kao veštačko oko, kodirajući ono što se nalazi ispred njih i pretvarajući to u električne signale koje mozak razume. Tokom šest meseci, od ponedeljka do petka, tri do četiri sata dnevno, učesnici ispitivanja su trenirali sistem, podešavali ga i određivali pragove osetljivosti.

- Stavljali su predmete ispred mene, slike i brojeve na ekranu, blicali su kamerom… Jednu vežbu smo zvali „tortilja od čarapa“. Stavili bi ispred mene deset pari belih čarapa, deset pari crnih i deset sivih, različitih nijansi, a ja sam morao da ih klasifikujem – rekao je Terol, koji je bio direktor Radio Elčea kada je oslepeo.

Nakon tog perioda, Terola je ponovo obuzeo strah. Nije video kao pre, ali je opažao svetlost, oblike, pokrete, razlikovao nož od viljuške, jabuku od narandže, mogao je da prilagodi pokret ruku kako bi uzeo nešto lomljivo poput tanjira ili zgrabi drveni blok... Ali došlo je vreme za novu operaciju kako bi se implantat uklonio.

- Naučnici su očekivali da ćU bez njega izgubiti ono što je dobio. Ali prošle su tri godine otkako su mu ga izvadili i sedam od onog strašnog Božića, i izgubio sam deo vida, ali ga još uvek donekle održavam; ponosan sam što sam učestvovao u ispitivanju – zaključio je Terol, koji tvrdi da bi ponovo pristao na operaciju glave.

A verovatno je da neće proći mnogo vremena do sledeće prilike.

- Istina je da ne znamo šta se dogodilo – priznao je Fernandez, koji godinama proučava kako vid funkcioniše u mozgu.

Terol nije bio jedini učesnik studije. Bilo ih je još troje.

- Ostali su bili slepi godinama, on samo tri, možda je to uticalo. Možda ima veze sa vremenom trajanja slepila, ali imamo samo jedan slučaj – rekao je.

To bi se moglo bolje razumeti biopsijom, što je nemoguće uraditi kod živog čoveka.

- Imamo radove na životinjama koji dokazuju da električna stimulacija indukuje plastičnost mozga. Oslobađaju se neurotransmiteri, dolazi do promena u sistemu koje podstiču plastičnost i verovatno samoisceljenje – istakao je Fernandez, koji planira da ponovi proces i sprovede istraživanja na životinjama tražeći molekularne ključeve.

Ispitivanje na ljudima, u koje se već uključuje više osoba, sada ulazi u sledeću fazu. Ipak, Fernandez je podjednako pun nade koliko i oprezan.

- Kada sam studirao medicinu, ako se ovakav pacijent ne bi oporavio nakon dva meseca, smatralo se da je stanje nepovratno i da mu preostaje samo da se obrati organizacijama za slepe. Sada vidimo da ni nakon tri godine stanje nije potpuno nepovratno, da postoje opcije i da treba da pokušamo da razumemo šta možemo da uradimo i dokle možemo stići – objasnio je.

On ne želi da se sve završi samo na pričama Migela Terola ili Bernadeti Gomez.

- Možda ovo može poslužiti kao osnova, otvarajući nove puteve za razvoj novih terapijskih pristupa u slučaju senzornih patologija kao što je vid, ali i za druge, poput moždanog udara - zaključuje naučnik.

(Telegraf Nauka/El Pais)