Analiza DNK iz Betovenove kose dovela do iznenađujućeg otkrića

Jednog olujnog ponedeljka u martu 1827, nemački kompozitor Ludvig van Betoven preminuo je nakon duge bolesti. Prikovan za krevet od prethodnog Božića, imao je žuticu, njegovi udovi i stomak su bili otečeni, a disao je s velikim teškoćama.

Dok su sređivali njegove lične stvari, njegovi saradnici su pronašli dokument koji je Betoven napisao četvrt veka ranije i kojim od svoje braće traži da detalje njegovog stanja saopšte javnosti.

Danas nije tajna da je jedan od najvećih muzičara u istoriji postao funkcionalno gluv do sredine svojih 40-ih. Betoven je želeo da svet razume tu tragičnu ironiju, ne samo iz lične perspektive, već i iz medicinske.

Preporučujemo

Kompozitor je nadživeo svog lekara skoro dve decenije, ali tek nakon skoro dva veka od Betovenove smrti istraživači su krenuli da ispunjavaju njegov testament na načine koje on ne bi mogao ni da sanja – genetski analizirajući DNK iz autentičnog uzorka njegove kose, piše Science Alert.

„Naš osnovni cilj bio je da bacimo svetlo na Betovenove zdravstvene probleme, uključujući čuveni progresivni gubitak sluha, počev od njegovih srednjih do kasnih 20-ih, da bi postao funkcionalno gluv do 1818“, kaže biohemičar Johanes Krauze iz Instututa Maks Plank za evolucionu antropologiju u Nemačkoj.

Glavni razlog tog gubljenja sluha nije nikad bio poznat, čak ni njegovom ličnom lekaru dr Johanu Adamu Šmitu. Ono što je počelo kao tinitus u njegovim 20-im polako je ustupalo mesto smanjenoj toleranciji u pogledu buke i na kraju gubitku sluha, što je značilo kraj njegove karijere izvođačkog umetnika.

Za jednog muzičara ništa ne bi moglo biti veća ironija. U pismu svojoj braći Betoven je priznao da je „beznadežno bolestan“, toliko da razmišlja o samoubistvu.

Gubitak sluha nije jedino s čim je kompozitor morao da se bori. Smatra se da je od barem 22 godine života trpeo strašne stomačne bolove i hronične napade dijareje.

Šest godina pre njegove smrti, pojavili su se prvi znaci oboljenja jetre, bolesti za koju se smatra da je bila, barem delimično, odgovorna za njegovu smrt u relativno mladom dobu od 56 godina starosti.

Godine 2007, forenzičko ispitivanje pramena kose, za koju se verovalo da je Betovenova, ukazivalo je da je trovanje olovom moglo ubrzati njegovu smrt, ako ne i biti glavni uzrok.

S obzirom na običaj pijenja iz olovnih posuda i tadašnjih medicinskih tretmana koji su uključivali upotrebu olova, to nije baš iznenađujući zaključak.

Međutim, najnovija studija, objavljena u martu ove godine, opovrgava tu teoriju otkrivajući da kosa pre svega nije Betovenova, već neke nepoznate žene.

Još važnije, nekoliko pramenova za koje je potvrđeno da su verovatnije sa kompozitorove glave, pokazuju da je njegova smrt verovatno bila rezultat hepatitisa B, pogoršanog njegovim opijanjem i brojnim faktorima rizika za bolest jetre.

A njegove druge bolesti?

„Nismo mogli da nađemo definitivan uzrok Betovenovog gubitka sluha ili gastrointestinalnih problema“, rekao je Krauze.

Na neki način, ostali smo sa više pitanja o životu i smrti čuvenog klasičnog kompozitora. Gde se inficirao hepatitisom? Kako je pramen ženske kose vekovima prolazio kao Betovenov? I šta je uzrok njegovih stomačnih bolova i gubitka sluha?

Pošto je istraživački tim bio inspirisan Betovenovom željom da svet razume njegov gubitak sluha, ishod je nepovoljan. Mada, još jedno iznenađenje je bilo zakopano u njegovim genima.

Dalje istraživanje radi poređenja Y hromozoma u uzorcima kose sa savremenim rođacima koji potiču sa očeve strane pokazuje neslaganje. To sugeriše vanbračnu seksualnu aktivnost u generacijama do kompozitorovog rođenja.

„Nalaz sugeriše vanbračnu seksualnu aktivnost po očevoj liniji između začeća Hendrika van Betovena u Kampanhautu u Belgiji oko 1572. i začeća Ludviga van Betovena sedam generacija kasnije 1770. u Bonu u Nemačkoj“, kaže Tristan Beg, biološki antropolog na Univerzitetu Kembridž u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Sve bi to moglo biti malo više nego što je mlađi Betoven očekivao, s obzirom na sudbonosnu molbu koju je stavio na papir. Nikad ne bi mogao ni da sanja tajne koje su sačuvane kad su njegovi prijatelji i saradnici odsekli njegovu kosu nakon tog sumornog olujnog ponedeljka 1827.

(Telegraf Nauka/Science Alert)