Dr Tanja i njen tim otkrili još jednu tajnu mumifikacije: I ovaj materijal korišćen za balzamovanje u Egiptu

Koji materijali su korišćeni u Starom Egiptu za očuvanje tela pokojnika i kako se njihov sastav može ispitati hiljadama godina kasnije?

Interdisciplinarni tim sa Univerziteta u Marburgu spojio je savremenu analizu prirodnih proizvoda sa egiptologijom i istorijom farmacije kako bi odgovorio na ova pitanja, saopštio je Univerzitet u Marburgu.

Preporučujemo

U svojoj studiji, objavljenoj u žurnalu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), oni kombinuju molekularne analize sa proučavanjem istorijskih pisanih izvora, otkrivajući nove dokaze o upotrebi biljnih supstanci u balzamovanju. Ova saznanja takođe otvaraju nove mogućnosti za istraživanje istorijata muzejskih zbirki.

Staroegipatska mumifikacija bila je složen proces koji je obuhvatao ne samo vađenje unutrašnjih organa (evisceraciju), već i upotrebu različitih biljnih, životinjskih i mineralnih materijala. Prethodne hemijske analize identifikovale su smole i katrane četinara, smolu pistaća, biljna ulja, životinjske masti, pčelinji vosak i bitumen u smesama za balzamovanje. Takođe su pronađeni dokazi o dodatnim egzotičnim biljnim smolama, poput elemija ili damara.

Uprkos ovim saznanjima, mnoga pitanja su ostala bez odgovora: koje su biljne vrste tačno korišćene? Kako su se recepti za balzamovanje razlikovali kroz različite epohe, regije i delove tela? I koje se od supstanci opisanih u staroegipatskim tekstovima mogu dovesti u vezu sa određenim biljnim sirovinama? Studija istraživača iz Marburga sada je otkrila ranije nedetekovana jedinjenja biljnog porekla u materijalu mumija koji se od kasnog srednjeg veka koristio kao lek.

Analiza 24 predmeta iz zbirki

Za potrebe studije, istraživači su analizirali 24 predmeta iz univerzitetskih i muzejskih zbirki, uključujući mumificiranu lobanju iz Zoološke zbirke Univerziteta u Marburgu. Datiranje radioaktivnim ugljenikom smestilo je ovu lobanju u 8. vek pre nove ere. Hemijske analize ove lobanje i drugog uzorka - istorijskog preparata lekovite supstance Mumia vera aegyptiaca iz 18. veka, poreklom iz apoteke Leven u Ofenbahu na Majni (koji se danas čuva u Nemačkom muzeju farmacije u Hajdelbergu) - otkrile su tragove nekoliko jedinjenja biljnog porekla povezanih sa alojom.

- Ovo otkriće je značajno za istraživanje iz dva razloga: do sada aloja nije bila molekularnim analizama potvrđena kao komponenta staroegipatskih materijala za balzamovanje. Istovremeno, aloja je u kasnijim vekovima povezivana sa materijalom mumija koji se koristio kao lek, naročito u srednjovekovnim tekstovima. Ranije se pretpostavljalo da su autori tih tekstova nagađali i oslanjali se na biblijske odlomke, pošto je znanje o staroegipatskom balzamovanju bilo izgubljeno. Nova saznanja ukazuju na to da bi ova veza mogla imati znatno dublje istorijske korene - objašnjava prof. dr Tanja Pomerening (Tanja Pommerening), direktorka jedinog Instituta za istoriju farmacije i medicine u Nemačkoj, na Univerzitetu u Marburgu.

Ovde je važno napraviti razliku: istorijski termin „aloja” odnosio se na različite biljne materijale. Pored biljaka iz roda Aloe, mogao je označavati i agar, naročito drvo roda Aquilaria, koje se koristilo kao mirisna sirovina. Identifikovana biljna jedinjenja ukazuju na proizvode dobijene iz roda Aloe, a ne na agar-drvo.

Istraživači su stoga ponovo ispitali staroegipatske pisane izvore. Tom prilikom u fokus je dospeo izraz ꜥnḫ-jm.j. Određeni opisi ove supstance i njene primene sugerišu da se možda odnosila na aloju ili eksudat (biljni sok) dobijen iz nje. Ipak, definitivna identifikacija još uvek nije postignuta.

Budući da su jedinjenja povezana sa alojom otkrivena u samo dva od 24 analizirana predmeta, ne može se zaključiti da se aloja uopšteno koristila u mumifikaciji. Moguće je da su takvi materijali primenjivani samo u specifičnim postupcima balzamovanja, zavisno od epohe ili dostupnosti sirovina.

Još jedno otkriće odnosi se na istorijat samih ispitivanih predmeta. Koristeći neciljanu metabolomiku, istraživači su uporedili hemijski sastav različitih uzoraka iz Nemačkog muzeja farmacije u Hajdelbergu. Uz podršku računarskih metoda analize i mašinskog učenja, naučnici su uspeli da označe i uporede karakteristične molekularne obrasce. To je otkrilo frapantne sličnosti između mumificirane glave i zasebno katalogizovanog uzorka praha. Ovi nalazi sugerišu da su ta dva predmeta prvobitno možda imala materijalnu ili istorijsku vezu, iako takva povezanost nije zabeležena u sačuvanoj dokumentaciji zbirke.

Ovakav pristup otvara nove perspektive za istraživanje provenijencije (porekla) i muzeologiju. Istorijske zbirke često sadrže predmete čije poreklo ili prvobitne veze nisu u potpunosti dokumentovani. Metode hemijskog poređenja mogle bi pomoći da se takve veze naknadno rekonstruišu.

Lekovita supstanca iz srednjeg veka

Studija se takođe fokusira na Mumia vera aegyptiaca, lekovitu supstancu koja se koristila u Evropi tokom kasnog srednjeg veka i ranog novog veka. Dobijala se iz tkiva mumija i pratećih supstanci za balzamovanje, ili se njome trgovalo kao gotovim preparatom. Tačan sastav ovih istorijskih proizvoda do sada je bio samo delimično poznat. Analize su otkrile znatne varijacije u hemijskom sastavu istorijskih preparata, mada je nekoliko njih sadržalo karakteristična jedinjenja ostarilih smola četinara. Za pojedine sastojke smola četinara u ranijim eksperimentalnim studijama zabeleženo je da ispoljavaju antimikrobno delovanje.

Zbog toga je istraživački tim dodatno ispitao antiinfektivni profil odabranih preparata. Ekstrakt iz Vigandove medicinske zbirke u Marburgu pokazao je umeren zaštitni efekat protiv oštećenja ćelija izazvanih virusom gripa u eksperimentima na kulturama ćelija. Međutim, izolovano glavno jedinjenje, 7-oksodehidroabijetinska kiselina, nije ponovilo ovaj efekat. Zato specifični sastojci odgovorni za uočeno delovanje ekstrakta ostaju nepoznati. Važno je istaći da rezultati ne pružaju dokaz da je ovaj istorijski lek bio delotvoran protiv gripa kod ljudi, uprkos pisanim izvorima koji ukazuju na njegovu primenu kod simptoma teške prehlade, poput glavobolje, kašlja, grlobolje i vrtoglavice.

Rezultati pokazuju kako se istorijski izvori, filološka analiza tekstova i savremena molekularna analitika mogu međusobno dopunjavati. Hemijski nalazi pružaju nove smernice za ponovnu analizu i tumačenje drevnih tekstova. Obrnuto, istorijski opisi pomažu u stavljanju naučnih mernih podataka u kontekst i razumevanju moguće namene ispitivanih materijala. Dalja istraživanja imaju za cilj da razjasne koja su se još jedinjenja biljnog porekla koristila u praksi balzamovanja i da li se prisustvo aloje iz prethodnih uzoraka može potvrditi i na drugim eksponatima.

- Dugoročno težimo uspostavljanju istraživačkog pristupa koji povezuje istorijske pisane izvore, arheološke predmete i savremenu analizu prirodnih proizvoda. Naš cilj nije samo analiza hemijskog sastava drevnih lekova i materijala za balzamovanje, već i dublje razumevanje njihove proizvodnje, upotrebe, istorijskog prenošenja i kulturnog konteksta – objasnio je prof. dr Rafael Reher (Raphael Reher) sa Instituta za farmaceutsku biologiju i biotehnologiju Univerziteta u Marburgu.

(Telegraf Nauka/Universität Marburg)