Ko je zaista kriv za krvoproliće na Balkanu? Hitlerovi govori, njegove laži i novi pokušaji revizije istorije

Krvoproliće na prostorima Jugoslavije u Drugom svetskom ratu izgleda, za mnoge, nije krivica Trećeg rajha, nacista i Adolfa Hitlera, verovatno najvećeg zlotvora u istoriji, već su za sve, kako se tvrdi, „krivi Britanci“. Tako se bar čini ako se pogledaju društvene mreže ovih dana i veoma deljen i komentarisan video sa naslovom „Hitlerov govor posle uništenja Jugoslavije“.

„Nikad objavljeni snimak: Hitler razotkrio britansku zaveru protiv Balkana! Pomenuta i tajna dokumenta“, samo je jedna od poruka koje se mogu videti na društvenim mrežama uz isečke iz govora kancelara nacističke Nemačke od 4. maja 1941. u Rajhstagu.

Preporučujemo

„Iz ovog Čerčilovog duševnog stanja je i došla odluka da Balkan pretvori u ratno poprište. Ovaj čovek gotovo pet godina besomučno traži gde u Evropi da izazove požar. Nažalost, uvek se nađe plaćena duša da belosvetskom palikući otvori vrata svoje rođene zemlje. Kako je izmišljotinama i obmanom zimus obrlatio britanski narod da je Nemački rajh iscrpljen prošlom godinom rata i da je pri kraju snaga, Čerčil je, pre nego što Britanci shvate istinu, odlučio izazvati novi sukob. Zato se vratio planu smišljenom još u jesen 1939. i proleće 1940. Setite se, drage kolege članovi parlamenta, dokumenata iz La Šaritea koji su pokazali nameru da se u zimu 1939/40. u Evropi otvori još jedan front – rat na Balkanu“, poručuje, između ostalog, u ovom govoru Adolf Hitler.

Kroz ove isečke govora, koji su deo sve opasnijeg trenda revizije istorije kada je reč o nacistima i Drugom svetskom ratu, dominira samo jedan narativ – da vođa Trećeg rajha Adolf Hitler nije kriv za sukob na Balkanu, već isključivo i jedino Vinston Čerčil, britanski premijer.

Međutim, ono što se u ovim isečcima ne vidi, a može se videti u celom govoru, koji je dostupan na internetu i može se i poslušati i pročitati, jeste da Adolf Hitler ima isto pravdanje za apsolutno svaki sukob koji je započeo. A započeo ih je mnogo.

Osim toga, u maju 1941. tvrdi da su ga u svaki sukob nevoljno uvukli Čerčil i Britanci, kasnije je glavni izazivač svih problema retrospektivno postao čovek s kojim je do tada imao sporazum – Josif Visarionovič Staljin. Nešto kasnije je u sve uključio i Teodora Ruzvelta. Po potrebi i u skladu sa novom pretnjom i novom babarogom.

„Hitlerov dosije prekršenih obećanja“

Naravno, prvo što treba imati na umu kada se čita ili sluša govor Adolfa Hitlera jeste da on kao vođa Trećeg rajha i čovek čiji postupci su doveli do najvećeg sukoba i krvoprolića u istoriji čovečanstva – Drugog svetskog rata - nema apsolutno nikakav kredibilitet. Reč je o čoveku koji je na vlast došao zahvaljujući lažima koje su mnogi želeli da čuju, a zatim je prekršio sva data obećanja kako bi započeo nove sukobe i širio nemačke teritorije.

„Hitlerov dosije prekršenih obećanja ističe se kao jedna od najupadljivijih odlika njegove karijere,“ lepo je ocenjeno u tekstu Njujork Tajmsa od 2. maja 1945.

Kako se navodi, prvo je prekršio deo Versajskog sporazuma o Sarskoj oblasti, u koju su njegove trupe umarširale 1936. godine.

„Kako bi umirio Evropu u pogledu svojih namera pri ulasku u Rajnsku oblast, Hitler je izjavio: ‚Uklonio sam pitanje večne evropske revizije granica iz atmosfere javne rasprave u Nemačkoj‘. Ovo uverenje dao je u govoru u Rajhstagu: ‚Posle tri godine, verujem da danas mogu smatrati borbu za nemačku ravnopravnost završenom. Nemamo nikakvih teritorijalnih zahteva u Evropi‘. Govoreći ponovo u Rajhstagu, ovog puta o austrijskom pitanju, 21. maja 1935. godine, Hitler je rekao: ‚Nemačka nema ni želju, ni nameru da se meša u unutrašnja pitanja Austrije, niti da je pripoji ili se ujedini sa njom‘. Dana 30. januara 1937. godine, učvrstio je ovo obećanje rekavši: ‚Ovom izjavom želim da objavim da je era takozvanih iznenađenja završena‘. Za nešto više od godinu dana nakon ovih izjava, Hitler je umarširao u Austriju i inkorporirao tu zemlju u Nemački rajh. Nedelju dana nakon što su nemačke trupe prodrle u Austriju, Hitler je izjavio: ‚Večni san nemačkog naroda je ispunjen. Nemačka želi samo mir. Ona ne želi da uvećava patnje drugih naroda‘,“ navodi Njujork tajms.

Čehoslovačka, Poljska, Francuska...

Usledio je sličan rasplet događaja sa Čehoslovačkom.

„Ova kriza se završila Minhenskim sporazumom 30. septembra 1938. godine, kojim je Nemačka dobila Sudetsku oblast i druge nemačke regione Čehoslovačke. Pozivajući se na govor koji je Hitler održao u Berlinu nakon što ga je posetio u Berhtesgadenu - što je bila poseta koja je dovela do Minhenskog sporazuma - premijer Nevil Čejmberlen je rekao: ‚Rekao mi je privatno, a sinoć je to ponovio i javno, da je nakon rešavanja pitanja sudetskih Nemaca to kraj nemačkih teritorijalnih pretenzija u Evropi‘. Manje od šest meseci nakon što su ove reči izgovorene, Hitler je poslao svoje trupe u Čehoslovačku i pretvorio čitavu zemlju u nemački protektorat. Dana 26. januara 1934. godine, Hitler je zaključio desetogodišnji pakt o nenapadanju sa Poljskom. Prema tom paktu, rat je bio apsolutno isključen kao sredstvo za rešavanje bilo kojih pitanja koja bi se mogla pojaviti između dve zemlje, a obe nacije su se obavezale na održavanje statusa kvo. Dana 28. aprila 1939. godine, nakon govora koji je nagovestio takvu akciju, Hitler je poslao notu Poljskoj kojom je poništio sporazum i izneo zahteve koji su 1. septembra 1939. doveli do marša nemačkih trupa u Poljsku i pokretanja Drugog svetskog rata. U vreme poništavanja sporazuma sa Poljskom, Hitler je takođe obavestio Veliku Britaniju da je pomorski sporazum koji je sa njom zaključio 13. juna 1935. godine - a koji je ograničavao nemačku mornaricu na 35 odsto britanske - ništavan. Sporazum nije predviđao takvu jednostranu akciju. Hitlerova iznenadna invazija na Rusiju u junu 1941. godine, kršenjem pakta sa Staljinom, bila je još jedno iznevereno poverenje, koje ga je na kraju skupo koštalo.“

Ovome bi trebalo dodati i njegove napade na Francusku, Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Dansku, Norvešku, Grčku… Sve po veoma sličnoj formuli.

Drugačije poruke Adolfa Hitlera

Kada se spominju Hitlerovi govori, oni nisu uvek bili takvi da se u njima branio tvrdeći da baš ni za šta nije kriv. Primera radi, u govoru svojim generalima 22. avgusta 1922. imao drugačije poruke pripremajući se za rat.

„Dodatni faktori koji nam idu u prilog su sledeći: od Albanije na Balkanu vlada ravnoteža snaga. Jugoslavija je zaražena fatalnom klicom raspadanja zbog svoje unutrašnje situacije. Rumunija nije ojačala. Ona je otvorena za napad i ranjiva. Ugrožavaju je Mađarska i Bugarska. Od Kemalove smrti, Turskom vladaju sitni duhovi, nestalni i slabi ljudi. Sve ove povoljne okolnosti više neće postojati za dve ili tri godine. Niko ne zna koliko ću još dugo živeti. Stoga, bolje sukob sada. Stvaranje Velike Nemačke bilo je veliko političko dostignuće, ali je s vojnog stanovišta bilo sumnjivo, pošto je postignuto blefom političkih vođa. Neophodno je testirati vojnu mašineriju. Ako je ikako moguće, ne u opštem obračunu, već kroz izvršavanje pojedinačnih zadataka,“ poručio je on tada.

U govoru nemačkom narodu nakon napadana na Sovjetski Savez Hitler 22. juna 1941. je poručio:

„Da je bio potreban neoboriv dokaz o koaliciji između Engleske i Sovjetske Rusije, do koje je u međuvremenu došlo uprkos svim skretanjima pažnje i prikrivanjima, jugoslovenski sukob bi poslužio kao takav dokaz. Dok sam ulagao napore da učinim poslednji pokušaj pacifikacije Balkana i, uz svesrdnu saradnju Dučea, pozvao Jugoslaviju da pristupi Trojnom paktu, Engleska i Sovjetska Rusija su zajednički radile na organizovanju prevrata koji je preko noći uklonio vladu voljnu za pregovore.Nemačkom narodu se danas može reći: srpski prepad protiv Nemačke odigrao se ne samo pod engleskom, već suštinski pod sovjetskom zastavom. Pošto smo i po ovom pitanju ostali nemi, sovjetsko rukovodstvo je otišlo korak dalje. Ne samo da su organizovali srpski puč, već su, svega nekoliko dana kasnije, zaključili dobro poznati Pakt o prijateljstvu sa svojim novim poslušnim marionetama. To je imalo za cilj da ohrabri Srbe u njihovom otporu pacifikaciji Balkana i da ih podstakne protiv Nemačke. I to nije bila tek platonska ambicija. Moskva je zahtevala mobilizaciju srpske vojske. Pošto sam i dalje verovao da je bolje ćutati, vladajuće sile u Kremlju su otišle korak dalje: vlada nemačkog Rajha danas poseduje dokumente koji dokazuju da je Rusija, kako bi konačno navela Srbiju na borbu, obećala isporuku oružja, aviona, municije i drugog ratnog materijala preko Soluna. A to se dogodilo gotovo u istom trenutku kada sam japanskom ministru spoljnih poslova, Macuoki, savetovao da traži popuštanje zategnutosti sa Rusijom, uvek u nadi da ću time učiniti uslugu miru. Samo su brzi prodor do Skoplja i zauzimanje Soluna od strane naših nenadmašnih divizija sprečili ambicije ove sovjetsko-anglosaksonske zavere. Srpski vazduhoplovni oficiri pobegli su u Rusiju i tamo su odmah dočekani kao saveznici.“

Objava rata Americi

Kada je objavio rat Sjedinjenim Američkim Državama, Hitler se u govoru u Rajhstagu 11. decembra 1941. ponovo se dotakao i Srbije.

„Kada su se nemačka i italijanska vojska 6. aprila ove godine krenule u napad na Jugoslaviju i Grčku, to je bila predigra velike borbe u koju smo i danas uključeni. Pobuna koja je dovela do svrgavanja bivšeg kneza namesnika i njegove vlade u Beogradu odredila je dalji tok događaja u ovom delu Evrope. Dok je Engleska bila istaknuto uključena u ovaj puč, vodeću ulogu igrao je Sovjetski Savez. Gospodin Staljin je verovao da putem revolucionarnog pokreta može, protiv naše volje, dobiti ono što sam uskratio gospodinu Molotovu prilikom njegove posete Berlinu. Ne obazirući se na zaključene ugovore, boljševički vladari su proširili svoje ciljeve. Pakt o prijateljstvu sa novim revolucionarnim režimom munjevito je razotkrio blizinu opasnosti,“ poručio je Hitler, pa nešto kasnije i dodao:

„Dvadeset sedmog marta, taj isti predsednik (Teodor Ruzvelt, prim.a.), koji se protivi svakoj agresiji, pozdravio je tu kliku pučista pod Simovićem i njegovim drugovima koji su agresijom uzurpirali vlast u Beogradu svrgavanjem legitimne vlade. Mnogo meseci ranije, taj predsednik Ruzvelt je poslao pukovnika Donovana, jednog potpuno inferiornog pojedinca, na Balkan da u njegovo ime pokuša da izazove pobunu u Sofiji i Beogradu uperenu protiv Nemačke i Italije. U aprilu je obećao pomoć Jugoslaviji i Grčkoj na osnovu zakona o zajmu i najmu. Krajem aprila, taj čovek je priznao jugoslovenske i grčke emigrante kao vlade u izgnanstvu i, ponovo kršeći međunarodno pravo, zamrznuo je jugoslovenska i grčka sredstva.“

Normalizacija nacizma i revizija

Globalna mreža za ekstremizam i tehnologiju (Global Network on Extremism & Technology) bavila se upravo temom sve češćeg objavljivanja Hitlerovih govora na internetu.

„Već godinu dana neonacističke mreže eksploatišu dostupne tehnike za AI kloniranje glasa da naprave engleske verzije govora Adolfa Hitlera i dele ih po TikToku, Instagramu, Iksu i Jutjubu. Ovi videi sa više od 50 miliona pregleda, prema izveštaju ISD iz septembra 2024, suptilno normalizuju ekstremističku ideologiju predstavljajući Hitlera kao neshvaćenog lidera i prihvatajući antisemitske ili narative teorija zavere u emocionalno angažovani sadržaj, dok izbegavaju moderaciju platformi“, navela je Globalna mreža u novembru 2025. i dodala:

„Iako Hitlerovi govori generisani veštačkom inteligencijom retko sadrže eksplicitne pozive na nasilje, oni deluju kao moćna oruđa ideološke normalizacije i emocionalne radikalizacije. Oni ne funkcionišu putem otvorenog podstrekivanja, već postepenim preoblikovanjem percepcije i snižavanjem moralnog otpora prema ekstremističkim uverenjima. Ovaj proces se obično odvija kroz tri glavne dinamike: istorijski revizionizam, emocionalnu manipulaciju i društveno potkrepljivanje. Mnogi od ovih snimaka pokušavaju da ponovo pišu istoriju predstavljajući Hitlera kao neshvaćenu figuru, a ne kao diktatora odgovornog za genocid. Prelistavanjem komentara na Iksu ili Jutjubu, veoma je lako pronaći ljude koji insistiraju na tome da je on bio ‚u pravu‘, nazivajući ga ‚prorokom‘ ili tvrdeći da su saveznici izmislili laži kako bi mu uništili ugled. Neki čak sugerišu da su njegovi govori skrivani od javnosti kako bi se ‚ućutkala istina‘ ili da se uklanjaju jer ‚otvaraju oči‘. Kada ovakav revizionizam uzme maha, on nagriza istorijsku stvarnost i otvara vrata ekstremističkom razmišljanju.“

(Telegraf Nauka)