Kovčeg pao pravo sa neba! Njegova unutrašnjost krije tajnu staru 2000 godina

Arheološki nalazi se ne iskopavaju uvek iz zemlje niti se pronalaze isključivo u pećinama i katakombama. Ponekad oni, bukvalno, padnu s neba.

Kada se 1899. godine kovčeg srušio niz liticu pored Baltičkog mora, u blizini sela Bagič u Poljskoj, to je (očekivano) bilo poslednje što je iko mogao da zamisli. Napravljen od izdubljenog hrastovog debla i izuzetno dobro očuvan, on je štitio kosti mlade žene iz drevne velbarške kulture, za koju se u to vreme verovalo da je verovatno bila pripadnica društvene elite. Sahranjena je sa bronzanom fibulom, ogrlicom od staklenih i ćilibarskih perli, brošem i bronzanim narukvicama; ležala je na kravljoj koži, dok joj je uz noge stajala drvena stolica.

Preporučujemo

Vremenom su i ona i njen kovčeg pronašli novo počivalište u muzeju i bili su gotovo zaboravljeni sve do 1980-ih, kada su arheolozi ponovo otkrili delimični skelet zajedno sa kovčegom i grobnim prilozima. Još novija istraživanja pokazala su da, iako se činilo da je grobnica namerno izdvojena od ostalih, malo je verovatno da je pokojnica bila princeza ili aristokratkinja - njen ukop je bio previše sličan ostalima iz rimskog gvozdenog doba u Poljskoj. Samo je izgledalo kao da je sahranjena sama jer je njen kovčeg ogolila obalna erozija.

Ipak, nepoznanice su i dalje postojale. Uprkos tome što su grobni prilozi datirani u prvu polovinu 2. veka n. e., analiza ženinog zuba pokazala je da je on stariji više od stotinu godina. Arheološkinja Marta Hmjel-Hžanovska (koja je i ranije proučavala ostatke) bila je odlučna da pronađe odgovor na ovu zagonetku neusklađenih datuma, a smatrala je da on leži u drvetu kovčega. Dendrohronološko datiranje starijim metodama bilo bi previše invazivno, zbog čega je istraživanje drvenih artefakata iz rimskog gvozdenog doba u ovom regionu bilo ograničeno, ali su novi pristupi omogućili datiranje drveta na osnovu mnogo manjih uzoraka. Hmjel-Hžanovska je konačno dobila odobrenje da uzme uzorak materijala iz kovčega i jednom zauvek reši misteriju njegove starosti.

„Da bi se utvrdilo da li je ovo neslaganje posledica efekta rezervoara ili pogrešne klasifikacije nalaza, smatralo se neophodnim sprovesti dendrohronološke studije“, navela je ona u studiji nedavno objavljenoj u časopisu Archaeometry.

„Međutim, zbog jedinstvene prirode ovog otkrića - jedinog sačuvanog drvenog sarkofaga ove vrste iz rimskog gvozdenog doba - primarna briga bio je rizik od oštećenja.“

Velbarški kovčezi često su pravljeni od izdubljenih stabala drveća - što se sretalo i u drugim ukopima drevnog slovenskog sveta, poput onog čuvene skitske „ledene princeze“. Nažalost, mnogi velbarški grobovi su propali, ostavljajući za sobom tek tamne mrlje u zemlji, što objašnjava zašto je ovaj „pali“ ukop bio tako redak.

Još je ređi stepen njegove očuvanosti. To je omogućila anoksična sredina (bez kiseonika) koja je sprečila raspadanje organskih materijala, a veruje se da je to posledica podizanja nivoa vode i potapanja priobalnog zemljišta. Uzimanjem uzorka koji je uključivao beljiku (mlađe slojeve vaskularnog tkiva drveta) i merenjem širine godova, pored merenja ukupnih godišnjih prstenova, Hmjel-Hžanovska i njen tim uspeli su da datiraju drvo u period između 112. i 128. godine n. e.

Međutim, arheolozima je i dalje izmicalo objašnjenje zašto je radiokarbonsko datiranje zuba sugerisalo da je mlada žena umrla vek pre nego što je njen kovčeg napravljen. Jedna teorija se zasniva na činjenici da sadržaj azota, kiseonika i stroncijuma u njenim zubima i gleđi ukazuje na ishranu bogatu životinjskim proteinima. Ako je bar deo tih proteina poticao od ribe, morski ugljenik — koji sadrži niže nivoe izotopa ugljenika-14 — mogao je veštački da poveća njenu procenjenu starost. Druga teorija je da je žena možda konzumirala hranu koja nije bila lokalna; dok je ispitivani kutnjak odražavao ishranu karakterističnu za basen Baltičkog mora gde je živela, strana hrana je takođe mogla imati efekat prividnog „starenja“.

(Telegraf.rs/Yahoo News)