Bekstvo iz Pompeje: Rimljani koji su preživeli erupciju vulkana Vezuv 79. godine

Pronašao sam dva ili tri bogata čoveka, ali i nekoliko stotina pripadnika srednje klase, pa čak i neke krajnje siromašne ljude koji su preživeli i ostavili tragove. I to me je šokiralo.

Jezivi oblici žrtava erupcije vulkana Vezuv iz 79. godine prikazuju strašnu sliku destrukcije iscrtanu na antičkim gradovima u blizini modernog Napulja. Pompeja je postala vremenska kapsula, sad stara skoro 2.000 godina, pošto je grad bio zamrznut ispod slojeva laganog vulkanskog kamenja, pepela i piroklastičnih tokova.

Preporučujemo

Tokom dva veka, arheolozi su polako iskopavali Pompeju i susedni Herkulanum, identifikujući svakidašnje ostatke rimske umetnosti, arhitekture i hrane. Međutim, manje pažnje je posvećeno stvarima koje nedostaju u gradovima — i ljudima koji su ih nosili dok su bežali od razarajuće moći Vezuva.

Istoričar Stiven Tak sa Univerziteta Majami u Ohaju upotrebio je istorijske i arheološke podatke kako bi pratio puteve ljudi koji su ponovo počeli svoje živote i ponovo uspostavili svoje zajednice nakon što su pobegli od Vezuva. On je za Live Science govorio o svojoj novoj knjizi „Bekstvo iz Pompeje: Velika erupcija Vezuva i oni koji su je preživeli“.

Tak je ideju dobio od mentora tokom studija. Shvatio je da niko o tome nije pisao, delimično zato što niko nije znao kako da nađe te ljude. Bile su mu potrebne godine da osmisli metodologiju za dokazivanje da su ljudi uspeli da pobegnu, a zatim gde su otišli, kako bi mogao da postavi neka pitanja o njima.

„Napravio sam mnogo pogrešnih pretpostavki na početku. Deo toga je bilo mišljenje da će ovo trajati samo nekoliko godina. Takođe, mislio sam da ću možda pronaći dva ili tri bogataša koji su pobegli“, rekao je Tak. „Bogate ljude je lakše naći u pisanim izvorima. Potpuno sam pogrešno procenio. Našao sam dva ili tri bogata čoveka, ali i nekoliko stotina pripadnika srednje klase, pa čak i neke vrlo siromašne ljude koji su uspeli da pobegnu i ostave tragove. To me je šokiralo. Nisam očekivao takav razvoj događaja“.

Imamo pisma Plinija Mlađeg, koji je bio oko 60 kilometara severno od vulkana i posmatrao šta se događa. On kaže da je erupcija počela oko 1 sat posle podne, kad je gornja polovina planine prosto odletela u vazduh. Zatim polako, dok gravitacija preuzima moć eksplozije, pepeo i lako vulkansko kamenje počinju da padaju.

Ova faza trajala je oko 18 sati. Počelo je polako, a zatim se intenziviralo dok je materijal erupcije padao. Tako da tokom prvih 18 sati počinje da se gomila mnogo pepela i lakog vulkanskog kamenja na mestima — poput Pompeje — koja su jugoistočno od vulkana, jer preovladavaju vetrovi u tom pravcu.

Međutim, na Herkulanum, koji je zapadno od vulkana, nije palo ništa od tog pepela i kamenja. Od 1 sat posle podne do možda 6 ili 7 sledećeg jutra, vrlo malo je palo na Herkulanum. Problem su bili zemljotresi — bilo je mnogo zemljotresa. Stanovnici Herkulanuma su imali oko 18 sati da pobegnu pre nego što je treći piroklastični talas erupcije preplavio njihov grad. Nekoliko sati kasnije, četvrti talas je preplavio Pompeju. Dakle, postoji dug vremenski period u kojem su, ako su brzo reagovali, ljudi mogli da pobegnu.

Postojala je reakcija vlasti: i lokalna i spoljna. Lokalno, izgleda da su ljudi u Herkulanumu i Pompeji reagovali. Mnogo javnih zgrada je otvoreno i ljudi koji su ostali predugo i stradali pronađeni su u javnim zgradama. Tako da izgleda da je lokalna vlast reagovala — ali najvažnija je bila reakcija rimske flote.

Plinije Mlađi je pisao o stanju u luci Mizeno, oko 48 km severno. On kaže da je njegov ujak video erupciju i prvobitno planirao da ode i to istraži kao naučni fenomen, sve dok nije dobio poruku da je ljudima potrebna pomoć. Zatim je pokrenuo veliku akciju spasavanja sa glavnim ogrankom rimske flote. Dakle, bojni brodovi kreću da spasu te ljude. To je zaista izuzetna priča i vrlo brza reakcija.

Sednji deo Takove knjige opisuje stvari koje nedostaju u Pompeji i Herkulanumu, što sugeriše da su ljudi bežali. Autor to naziva „dokazom iz odsustva“.

Mnogo toga je pronađeno u Pompeji. Međutim, kad posmatrate lokaciju, ono što primetite jeste da mnoge stvari nisu tamo gde bi trebalo da budu.

Na primer, gotovo svaka kuća i poslovna zgrada imala je oltar posvećen bogovima. Autor procenjuje da je bilo najmanje 738 oltara u kućama i radnjama, a predmeti su pronađeni samo u 18 – gotovo 98% svetilišta bilo je prazno.

Neki od predmeta sa oltara, statuete kućnih bogova, otkriveni su na telima ljudi koji su bili pronađeni blizu kapije grada. Izgleda da su ljudi pokupili stvari koje su im bile važne. Čvrste kutije u kojima su držali dragocenosti, srebrne trpezarijske servise koje su mogli koristiti kao novac, skoro sve su potpuno prazne. Od možda 1.000 konjskih pregradaka u različitim štalama, svi su bili prazni. Samo 12 skeletnih ostataka konja pronađeno je na lokaciji Pompeje.

Posmatranje dokaza o stvarima koje bi ljudi pokupili daje utisak da su imali vremena da uzmu stvari koje su vredne, koje su im bile lično značajne, poput figura kućnih bogova, i da pronađu sredstva za prevoz. Svi čamci i svi konji i mazge i magarci su nestali.

Plinije kaže da kad počne da pada pepeo i kad izgube vidljivost, ljudi lutaju ulicama i dozivaju svoje porodice — muškarci svoje žene i žene svoju decu. – pokušavaju da okupe svoje porodice pre nego što krenu u beg.

Otkrivanje ljudi koji su uspeli da pobegnu moguće je samo zato što su Rimljani koristili prezimena kao što mi to radimo, kaže Tak. Imaju postojano prezime koje možete pratiti, kao i lična imena. Neka od prezimena su vrlo uobičajena. Međutim, kad se svi zovu isto, a zatim se presele u novu zajednicu, moguće je pratiti ih.

Jedan od najboljih primera je porodica iz Pompeje zvana Umbricius. To je veoma retko prezime. Svaki muškarac iz porodice Umbricius u Pompeji ima ime Aulus, a svaki drugi ogranak porodice koristi drugačije lično ime. Tako da u Pompeji postoji porodica Aulus Umbricius. U periodu nakon erupcije, pojavljuju se u Puteoliju, oko 40 km severno od Pompeje, sa druge strane vulkana. Grad je bio malo oštećen erupcijom, ali uglavnom netaknut.

Najbolje dokaze o ovoj porodici imamo zahvaljujući njihovim imenima jer su bili trgovci „garumom“, karakterističnim rimskim ribljim sosom. Postoje oznake na njihovim proizvodima, mozaici, natpisi na grobovima itd. sa njihovim imenima. Događa se erupcija i vrlo brzo se porodica Aulus Umbricius pojavljuje u Puteoliju. Zanimljivo je da se prvorođeni sin u Puteoliju zove Aulus Umbricius Puteolanus. To je kao da imigrant dođe u Sjedinjene Države i svoje prvorođeno dete nazove Amerika.

Ponovo su započeli svoj posao sa garumom, a to znamo jer se oznaka promenila – umesto „Aulus Umbricius iz Pompeje“ sad piše „Puteolanus“. Koriste istu formulu i samo stavljaju ime sina. Bilo je lako pratiti ih zahvaljujući neuobičajenom imenu i vrlo postojanoj praksi imenovanja.

„Mislim da je velika većina ljudi uspela da se izvuče jer imamo tako malo ostataka: 1.200 skupova ostataka u Pompeji i 300 u Herkulanumu, što nije mnogo pošto je ukupna populacija dva grada verovatno bila oko 40.000“, kaže Tak. „Većina ljudi koji su pobegli verovatno je otišla tamo gde ima porodicu i još nisam otkrio kako da ih pratim (jer imaju ista prezimena) – tako da je većina ljudi pomalo nevidljiva pomoću ove metodologije“.

Takođe je teško pronaći ljude bez rimskih porodičnih imena. Postoji mnogo dobrih dokaza da je Pompeja imala jevrejsku zajednica, a Jevreji u antičkom veku nemaju prezimena; imaju patronim – koriste očevo ime.

Od onih koji su uspeli da se izvuku, samo šačica, možda bukvalno dvoje ili troje, zapravo kažu odakle su došli. Većina ljudi pokušava da se integriše u novu zajednicu. Ne provode mnogo vremena govoreći o prethodnoj zajednici. Tako da nisam pronašao ljude koji su se preselili kod porodice i nisam pronašao ljude bez prezimena, kaže Tak.

S druge strane, Pompeja je uglavnom bila prekrivena pepelom i laganim vulkanskim kamenom, lakim za kopanje. Nedavno su arheolozi pronašli moguće dokazi da su se ljudi vratili tamo nakon erupcije i u suštini stanovali na pepelu.

Pompeja je takođe bila prekrivena samo do nivoa od oko devet metara, što znači da bi najviše javne zgrade virile, npr. vrh amfiteatra. Kad je u 18. veku iskopavan amfiteatar, sva kamena sedišta su bila nestala iz gornjih slojeva. Mislim da su se ljudi vraćali i vadili lako dostupan kamen sa drugog i trećeg sprata, odnoseći ga radi ponovne upotrebe, kaže Tak.

Zajednica tih „ilegalnih naseljenika“ ima smisla. Možda su to bili farmeri, pošto je vulkanski materijal izuzetno plodan. Međutim, to nije imalo velike razmere. Svi izvori vode su bili 10 metara ispod, reka se pomerila, obala je bila dalje nakon erupcije i akvadukt je bio razbijen.

Što se daljeg istraživanja tiče, Tak kaže da mora da se posveti Rimu kao gradu gde nije tragao za preživelima. Velika većina preživelih koje je pronašao ostala je u krugu od 40 kilometara. Preselili su se na obode uništenja i ponovo izgradili svoje zajednice.

Međutim, možda su otišli i u Rim, a to će biti veći zadatak, koji će verovatno uključivati izvesnu statističku analizu.

Takođe želim da razmotrim ulogu religije u životima tih ljudi, kaže Tak. Postoji zanimljiv fenomen u periodu nakon erupcije, kad odjednom pronalazimo nove hramove posvećene Izidi u zajednicama gde su se ti ljudi preselili. Postoji hram Izide prvi put u Ostiji, koji je posvetila jedna od izbeglica iz Pompeje. Da li ti ljudi šire svoje verske stavove na svom putu? To je nešto što vidimo u izbegličkim zajednicama širom sveta danas.

Želim da odam priznanje ljudima koji su se izvukli nakon erupcije Vezuva i ponovo izgradili svoje živote, kaže Tak. Fokusirao sam se na trgovce jer ostavljaju mnogo više tragova, ali je bilo i veoma siromašnih ljudi koji su preživeli. Jedan takav slučaj je Avianus Felicio. Njega je usvojila veoma siromašna porodica Masuri iz Pompeje. To znači da su prihvatili osobu koja je siroče iz njihove zajednice, a čija porodica nije preživela i nema gde drugo da ode. To je lepa ljudska priča koja daje nadu da se u vremenu krize ljudi udružuju i pomažu jedni drugima.

(Telegraf Nauka/Live Science)