Nešto ogromno krije se u mračnim delovima našeg Sunčevog sistema?

Da li na krajnjim granicama Sunčevog sistema postoji ogromna, još neotkrivena planeta? Ta ideja postoji još od pre otkrića Plutona 1930-ih.

Nazvana planeta X, ovu teoriju su izneli istaknuti astronomi kao moguće objašnjenje za orbitu Urana, koja odstupa od putanje koju bi fizika predvidela. Gravitaciono privlačenje neotkrivene planete, višestruko veće od Zemlje, smatrano je mogućim razlogom tog odstupanja.

Preporučujemo

Ta misterija je konačno rešena kada je 1990-ih izvršeno ponovno proračunavanje mase Neptuna, ali je zatim 2016. godine izneta nova teorija o mogućoj planeti devet, koju su predstavili astronomi Konstantin Batigin i Majk Braun sa Kalteka (Kalifornijskog instituta za tehnologiju).

Njihova teorija odnosi se na Kajperov pojas - ogroman pojas patuljastih planeta, asteroida i drugih objekata koji se nalazi iza Neptuna (i uključuje Pluton). Mnogi objekti u Kajperovom pojasu - poznati i kao transneptunski objekti - otkriveni su kako orbitiraju oko Sunca, ali poput Urana, to ne čine u potpuno očekivanom pravcu.

Batigin i Braun su tvrdili da nešto sa snažnim gravitacionim uticajem mora da utiče na njihove orbite, i predložili su postojanje planete devet kao moguće objašnjenje.

To bi bilo uporedivo s onim što se dešava sa našim Mesecom. On orbitira oko Sunca svakih 365,25 dana, u skladu sa očekivanjima s obzirom na udaljenost. Ipak, Zemljina gravitacija je tolika da Mesec takođe orbitira oko Zemlje svakih 27 dana. Iz perspektive posmatrača sa strane, Mesec se zbog toga kreće spiralno. Slično tome, mnogi objekti u Kajperovom pojasu pokazuju znake da na njihove orbite nešto utiče više od same Sunčeve gravitacije.

Iako su astronomi i svemirski naučnici u početku bili skeptični prema teoriji planete devet, sve više dokaza se pojavljuje zahvaljujući sve moćnijim osmatračkim instrumentima, koji pokazuju da su orbite transneptunskih objekata zaista nepravilne.

Na primer, 2018. godine objavljeno je da postoji novi kandidat za patuljastu planetu koja orbitira oko Sunca, poznata kao 2017 OF201. Taj objekat ima prečnik oko 700 km (Zemlja je oko 18 puta veća) i vrlo izduženu eliptičnu orbitu.

Odsustvo približno kružne orbite oko Sunca sugeriše ili da je došlo do udara u ranoj fazi života objekta, ili da na njega deluje gravitacija planete devet.

S druge strane, ako planeta devet postoji – zašto je još niko nije pronašao?

Neki astronomi dovode u pitanje da li postoji dovoljno orbitalnih podataka o Kajperovim objektima da bi se mogla izvući ikakva pouzdana zaključivanja o njenom postojanju, dok se kao alternativna objašnjenja predlažu, na primer, dejstvo prstena od svemirskog otpada, pa čak i fantastična ideja o maloj crnoj rupi.

Najveći problem, međutim, jeste to što spoljni delovi Sunčevog sistema još nisu dovoljno dugo posmatrani. Na primer, objektu 2017 OF201 je potrebno oko 24.000 godina da obiđe Sunce. Dok se putanja objekta može ustanoviti za svega nekoliko godina, gravitacioni uticaji se mogu uočiti tek nakon četiri do pet punih orbita.

Nova otkrića objekata u Kajperovom pojasu takođe predstavljaju izazov za teoriju planete devet. Najnoviji primer je objekat poznat kao 2023 KQ14, otkriven teleskopom Subaru na Havajima.

Ovaj objekat se klasifikuje kao "sednoid", što znači da najveći deo vremena provodi veoma daleko od Sunca, ali i dalje unutar zone u kojoj Sunce ima gravitacioni uticaj (ta zona se prostire do oko 5.000 AJ – astronomskih jedinica, gde je 1 AJ udaljenost između Zemlje i Sunca). Kao sednoid, 2023 KQ14 je van dometa Neptunove gravitacije.

Njegovo najbliže približavanje Suncu je oko 71 AJ, dok se najdalje tačke njegove orbite nalaze na oko 433 AJ. Za poređenje, Neptun je na oko 30 AJ od Sunca.

Ovaj novi objekat takođe ima vrlo izduženu orbitu, ali je stabilniji od 2017 OF201, što sugeriše da nijedna velika planeta - uključujući hipotetičku planetu devet - ne utiče značajno na njegovu putanju. Ako planeta devet postoji, morala bi, dakle, da bude udaljenija od 500 AJ od Sunca.

Da stvar bude još gora po teoriju planete devet, 2023 KQ14 je četvrti otkriveni sednoid. Ostala tri takođe imaju stabilne orbite, što dodatno sugeriše da bi planeta devet, ako postoji, morala biti vrlo, vrlo daleko.

Ipak, mogućnost i dalje ostaje da neka ogromna planeta utiče na orbite tela u Kajperovom pojasu.

Ali sposobnost astronoma da pronađu takvu planetu i dalje je ograničena čak i kad je u pitanju bespilotno istraživanje svemira. Na osnovu brzine NASA-inog istraživačkog broda New Horizons, letelici bi bilo potrebno 118 godina da stigne dovoljno daleko da je pronađe.

To znači da ćemo morati da se oslonimo na teleskope sa Zemlje i iz svemira kako bismo je eventualno otkrili. Novi asteroidi i udaljeni objekti se neprestano otkrivaju kako se naše mogućnosti posmatranja usavršavaju, što bi vremenom moglo doneti više svetla na to šta se zapravo nalazi tamo negde daleko. Zato – ostaje da pratimo ovo (veoma veliko) prostranstvo i vidimo šta će se pojaviti u godinama koje dolaze.

(Telegraf Nauka/Science Alert)