Ogromni vanzemaljski „talas“ udario je Zemlju pre 14 miliona godina – i možda promenio klimu naše planete

Putovanje našeg solarnog sistema oko centra Mlečnog puta, kao što brod plovi kroz razne vremenske uslove na moru, vodi ga kroz različite galaktičke sredine i jedna je možda imala dugotrajan efekat na Zemljinu klimu.

Opservacije nedavno okončane misije „Gaja“ Evropske svemirske agencije ukazuju da je pre oko 14 miliona godina solarni sistem prošao kroz gust region formiranja zvezda u pravcu sazvežđa Orion.

Preporučujemo

Ovaj region je deo ogromne mreže zvezdanih jata koja se proteže skoro 9.000 svetlosnih godina i oblikovana je u strukturu koju su astronomi nazvali Redklifski talas u čast Harvardskog Instituta Redklif u Masačusetsu, gde je postojanje ovog talasa potvrđeno.

Kad je naš solarni sistem prolazio kroz ovu strukturu, možda je dobio povećan priliv međuzvezdane prašine. Vreme tog događaja poklapa se sa Zemljinom tranzicijom iz toplijeg u hladniji klimat, što je reflektovano u ekspanziji antarktičke ledene ploče. Tako se stiže do mogućnosti da je ovaj susret doprineo toj klimatskoj promeni zajedno sa nekoliko drugih faktora i tekućih procesa.

Dalje istraživanje bi moglo testirati ovu teoriju. Ako neobično velike količine radioaktivnih elemenata – što se očekuje od tako velikog priliva prašine – budu detektovane u geološkoj istoriji naše planete, to bi osnažilo hipotezu nove studije pošto bismo imali geološki potpis i astronomsku perspektivu kao objašnjenje, kaže Efrem Makoni, doktorand astrofizike na Bečkom univerzitetu.

Međutim, detekcija tog dokaza u geološkoj prošlosti naše planete – 14 miliona godina starog skoka u količini retkog izotopa gvožđa, gvožđa-60, koji obično oslobađaju supernove, ali je veoma redak na Zemlji – neće biti laka.

„Gledanje u prošlost je teško, bez obzira da li to radite u svemiru ili na Antarktiku“, kaže Tedi Kareta, astronom iz Opservatorije Louel u Arizoni. „Hipoteza je vrlo uzbudljiva, ali pronalaženje konkretnih dokaza u pogledu Zemljine klime ili čak procene povećanja priliva prašine u solarni sistem moglo bi zahtevati mnogo vremena i rada“.

Iako se Redklifski talas nalazi u našem galaktičkom dvorištu, samo 400 svetlosnih godina daleko. astronomi su ga primetili tek 2020. zahvaljujući sposobnosti teleskopa misije „Gaja“ da tačno utvrdi distance i brzine poznatih oblaka gasa koji formiraju zvezde, što je omogućilo kreiranje 3D mape solarnog susedstva.

Pomoću najnovijih podataka, Makoni i kolege su simulirali put 56 mladih zvezdanih jata u vezi sa Redklifskim talasom, prateći i njihove trenutne orbite u Mlečnom putu i njihove trajektorije pre rođenja, izvedene iz njihovih natalnih molekularnih oblaka. To je omogućilo istraživačima da se „vrate u prošlost i vide njihov položaj u odnosu na solarni sistem“.

Otkriveno je da je naš solarni sistem bio najbliže regionu Oriona pre oko 14 miliona godina, približivši se na udaljenost do 65 svetlosnih godina od barem dva zvezdana jata sa mnogo prašine: NGC 1980 i NGC 1981. Tada je naš solarni sistem bio uveliko kao danas – Zemlja i druge planate bile su formirane duže od četiri milijarde godina – u kosmičkom smislu, reč je zapravo o jučerašnjem danu.

Simulacije sugerišu da je solarni sistem proveo oko milion godina u tom gustom regionu, što se poklapa sa tranzicijom naše planete iz toplijeg u hladniji klimat tokom srednjeg miocena. Ovo ukazuje na mogućnost da je velika količina međuzvezdane prašine blokirala deo Sunčevog zračenja, ubrzavajući hlađenje planete.

Tvrdnja o galaktičkim uticajima na Zemljinu klimu nije mala stvar. Vremensko poklapanje dva događaja treba da motiviše i astronome i geologe da bolje ispitaju verovatnoću ovog scenarija.

Postoje prihvatljivi dokazi da je putovanje Zemlje po Mlečnom putu uticalo na njenu geologiju, kaže Kris Kirkland, geolog sa Univerziteta Kertin u Australiji. Na primer, ranije istraživanje sugerisalo je da su česti, visokoenergetski udari meteorita tokom Zemljine mladosti doprineli stvaranju kontinentalne kore na Zemlji. Međutim, Kirkland nije hteo da komentariše ideju da je vanzemaljska prašina možda uticala na Zemljinu klimu.

Istraživači u novoj studiji primećuju da bi nivo vanzemaljske prašine koja dolazi do Zemlje trebalo da bude barem šest redova veličine viši od današnjih nivoa da bi se objasnili klimatski efekti u planetarnim razmerama. Suptilniji, indirektni uticaji su verovatnije bili u igri i ti efekti bi se odvijali stotinama hiljada godina, što ih odvaja od trenutnih klimatskih promena koje izazivaju ljudi.

Ipak, čak je i te razlike teško dešifrovati, prvenstveno zbog toga što geološki podaci o izotopu gvožđe-60 prestaju pre oko 10 miliona godina. Štaviše, taj izotop je nestabilan, sa vremenom poluraspada od oko 2,6 miliona godina, zbog čega je posebno teško detektovati signal nekog događaja koji se desio pre 14 miliona godina.

Teškoće da se vidi daleka prošlost Zemljine klime ograničavaju procenu verovatnoće da je Redklifski talas imao klimatološke efekte, ali razvoj instrumenata i tehnika analize će verovatno dovesti do napretka u budućnosti.

Možda postoje druga mesta u našem solarnom sistemu koja, nasuprot Zemljinim reciklirajućim geološkim procesima, čuvaju ili samu prašinu ili skok vanzemaljske radioaktivnosti. Među njima bi mogli biti duboki krateri na Mesecu, naročito u blizini njegovih polova, koji ne dobijaju Sunčevu svetlost tokom čitave godine i treba, u principu, da ostanu hladni i stabilni u dugim periodima.

Trebalo bi da su procesi koji su se desili širom solarnog sistema ostavili tragove širom solarnog sistema, kaže Kareta.

(Telegraf Nauka/Live Science)