Otkriveno je nešto veoma čudno i tamno na Saturnovom mesecu Enceladusu

Na Saturnovom mesecu Enceladusu pronađeno je nešto što je potpuno zbunilo naučnike, piše Space.com. Prenosimo njihov tekst.

"Od svih planeta u našem Sunčevom sistemu, Saturn je ubedljivo najbogatiji mesecima. I to mnogo govori. Naravno, mi imamo našeg jedinog pratioca, Mesec, dok Neptun luta univerzumom sa 16 poznatih saputnika, Uran se može pohvaliti sa 28 svojih, a u Jupiterovoj oblasti postoje neverovatnih 95 meseca. Ali Saturn? On je u potpuno drugoj ligi. Ovaj prstenasti svet ima čak 146 prirodnih satelita. Ipak, možda ćete se iznenaditi kada saznate da, uprkos ovom divnom Saturnovom izboru, naučnici najviše sanjare o samo jednom.

Preporučujemo

Zlatno dete Saturnovog sistema zove se Enceladus, a posebno je zanimljivo jer naučnici veruju da je to jedno od najperspektivnijih mesta za potragu za životom van Zemlje. Ovaj stav se zasniva na nekoliko otkrića tokom godina, a najvažnije je to što se čini da Enceladus ima podzemni okean koji može sadržati molekule poznate po tome što omogućavaju nastanak života kakvog poznajemo. Još bolje, izgleda da takođe ima džinovske oblake vodenog leda (zamislite ledene gejzire koji izbacuju materijal u svemir) povezane s tim okeanom, što znači da svemirske letelice u orbiti ovog sveta teoretski mogu uhvatiti dokaze o tim molekulima, ako zaista postoje.

Zbog toga, kada proučavaju Enceladus, svaki detalj je važan — što nas dovodi do jednog novog, vrlo čudnog detalja na koji naučnici obraćaju pažnju: čudne, nestajuće tamne mrlje na ovoj ledom prekrivenoj mesecu. Niko još ne zna šta je to, ali bi moglo otkriti nešto o tim oblacima koji možda kriju dragocene gradivne blokove života koje tražimo.

Ova tamna mrlja bila je jedna od intrigantnih tema rasprave na sastanku Američke geofizičke unije 2024. godine u Vašingtonu, gde su se naučnici okupili da pronađu završne delove kosmičkih slagalica na kojima su radili cele godine.

Osećaj čuđenja ispunio je prostoriju dok je Sintija B. Filips, planetarna geološkinja iz NASA-ine laboratorije za mlazni pogon, detaljno opisivala kako su ona i njen tim prvobitno identifikovali tamnu mrlju. To je bilo zahvaljujući njenoj saradnici Lei Saks, koja je pregledala veliki broj podataka o Enceladusu prikupljenih tokom NASA-inih misija Voyager i Cassini. Cilj analize bio je upoređivanje snimaka istog područja snimljenih ovim letelicama kako bi se identifikovale bilo kakve promene na površini meseca.

Moguće promene mogle bi otkriti fascinantne informacije o geološkoj aktivnosti na ovom svetu, ali o tome ćemo kasnije; sada ćemo se fokusirati na misterije tamne mrlje.

"Nakon što je pregledala desetine i desetine parova snimaka — pronašla je nešto zanimljivo," rekla je Filips na konferenciji. "To je mala tamna mrlja, oko kilometar u prečniku. Pronašla ju je na snimku iz 2009. godine i ponovo je pogledala 2012. godine, ali činilo se da je nestala."

Tamna mrlja je postepeno bledela i postajala manja kako su godine prolazile, i nikada se više nije jasno pojavila. To je vrlo neobično, posebno zato što Enceladus ima visok "albedo". To u osnovi znači da je veoma svetao — stoga je neočekivano pronaći tamnu mrlju na njemu, a još manje onu koja bledi. Ali pre nego što su se previše uzbudili, naučnici su se trudili da eliminišu očigledna objašnjenja.

"Prvo pitanje koje smo postavili bilo je," rekla je Filips, "'da li je moguće da je u nekim od ovih snimaka niske rezolucije jednostavno ne vidimo, ali da je zapravo tamo?'" Ukratko, odgovor je bio jednostavan "ne, verovatno nije." Na primer, direktno poređenje snimka iz 2010. godine i onog iz 2011. godine pokazuje da je tamna mrlja manja na snimku iz 2011. godine, čak iako je taj snimak imao višu rezoluciju.

Sledeće pitanje bilo je: Da li je to možda neka senka? Pa, ne izgleda tako.

Tim je analizirao snimke sa različitim uglovima osvetljenja, a lokacija mrlje je ostala dosledna. Istraživači su čak pronašli niz snimaka na kojima se vidi tamna mrlja dok se ugao osvetljenja povećava. Da je mrlja senka, očekivalo bi se da postaje izraženija sa većim uglom osvetljenja. To se nije desilo — i dalje je postajala manje jasna kako je vreme prolazilo. "Ne mislimo da je to topografski fenomen; ne mislimo da je to samo senka," rekla je Filips za Space.com.

I ovde nije kraj — tim je takođe analizirao snimke napravljene u UV svetlu i boji (što je zanimljivo sugerisalo da je tamna mrlja crvenkasto-smeđa, za razliku od obično plavkastih tamnijih područja na drugim delovima meseca). Ništa od ovoga nije ponudilo lako objašnjenje za ovu pojavu.

Dakle, šta je to?

"Mislim da je najverovatniji [slučaj] da je to neka vrsta kratera," rekla je Filips za Space.com. "A razlog zašto je taman možda je taj što je komad tamnog materijala pao na površinu, i vidite ili ostatke tog udarača, zbog čega ima čudnu boju, ili je udar izložio neki sloj leda ispod površine koji je drugačije boje."

Ali, za gotovo svaki verovatan i uobičajen scenario u istraživanju svemira, obično postoji i jedan retki i uzbudljivi kao protivteža.

"Zaista zanimljivo objašnjenje bilo bi ako zapravo dolazi odozdo, nekako; ako je ta crvenkasta boja zapravo znak unutrašnjeg sastava Enceladusa," rekla je. "To je malo verovatno, ali bi bilo veoma zanimljivo."

Iako ne znamo šta je tamna mrlja, Filips ističe da postoji nešto vrlo značajno što možemo zaključiti iz njenog postojanja: "Šta je to? Ne znam odgovor na to — ali ono što mogu reći je: 'Za šta možemo da je iskoristimo?'"

Setite se oblaka

U suštini, istraživači misle da je tamna mrlja progresivno bledeća jer su naslage iz tih ledenih oblaka Enceladusa možda prekrile. "Znamo da je cela površina prekrivena naslagama oblaka — poput malih slojeva leda koji se vremenom nakupljaju," rekla je Filips.

Međutim, kada se o tome razmisli, ovde postoji nekoliko problema.

Na primer, tim je video da tamna mrlja bledi tokom samo nekoliko godina — ovo bi impliciralo da je nekoliko godina dovoljno da naslage iz oblaka stvore sloj leda dovoljno debeo da prekrije tako uočljivu mrlju. Na kraju krajeva, ona je vidljiva iz svemira! Međutim, prema različitim proračunima tamne mrlje i modelima oblaka na mesecu, Filips kaže da bi trebalo oko 100 godina da se stvori sloj dovoljno debeo da prekrije ovu vrstu mrlje.

"Ono što bi ovo moglo da znači jeste da je model depozita oblaka, bar na ovoj lokaciji, potcenjen," rekla je. "Jedna stvar koju nismo uzeli u obzir jeste depozitacija od sudara sa česticama iz E prstena."

Čestice E prstena odnose se na super sitne čestice vodenog leda u Saturnovim prstenovima. Potencijalno, tim razmišlja, neke od tih čestica mogle bi pomagati u stvaranju sloja koji prekriva tamnu mrlju. Ali priča o poreklu i evoluciji ove mrlje trenutno odražava nagli kraj naše priče o njenom otkriću.

Jednostavno, previše je neodgovorenih pitanja.

"Koja bi stopa depozita bila potrebna da prekrije tamnu mrlju u ovom vremenskom okviru? Da li E prsten doprinosi prekrivanju te mrlje? Da li postoji možda neki drugi mehanizam?" razmišljala je Filips.

"I, znate li, šta je ta tamna mrlja?"

(Telegraf Nauka/Space.com)